VETERINARSKA KLINIKA
O NAMA
POSLOVANJE
USLUGE
SAZNAJTE VIŠE
KONTAKT
 

DISPLAZIJA LAKTA


Od sredine 1960-tih godina, veterinari su suočeni sa rastućim brojem oboljenja koji se pojavljuju već u ranom periodu života. Displazija kukova je bila prva bolest koja je prepoznata širom sveta i šema za njeno najranije otkrivanje je već duže vreme ustanovljena širom sveta.

Nešto kasnije otkriveno je još jedno oboljenje - displazija lakta ( ED). Displazija lakta predstavlja značajan zdravstveni problem kod mnogih rasa pasa. Ovo oboljenje postaje sve ćešće dijagnostikovano širom sveta. Bolest počinje u štenećem dobu i može ostati trajna, ozbiljna posledica do kraja života.

Osnovni uzrok ovog oboljenja je genetske prirode. Iz tog razloga, pregledi kojima se omogućava rano otkrivanje ovog oboljenja omogućuju da jedinke sa normalno razvijenim i zdravim laktovima budu i najviše korišćene u priplodu. Na ovaj način redukuje se pojava ovog oboljenja u psećoj populaciji.


Displazija lakta- oboljenje

Displazija lakta (ED) predstavlja abnormalan razvoj lakta. Ovaj termin obuhvata brojne specifične abnormalnosti (OCD, FCP, UAP) koje se javljaju na raličitim mestima u lakatnom zglobu. One dovode do poremećenog rasta hrskavice koja prekriva zglobne površine kao i strukture oko samog zgloba. Ove promene predstavljaju primarna oštećenja koja kasnije dovode do sekundarnih osteoartritičnih procesa.

Sve primarne lezije mogu se pojaviti samostalno ili u međusobnim kombinacijama. Gotovo uvek se pojavljuju još u štenećem dobu i obostrano u manjem ili većem stepenu. Nakon završetka rasta primarne promene mogu biti stabilne izvesno vreme. Jednom započeti abnormalan razvoj zgloba imat će za posledicu nastanak sekundarnih lezija od kojih su najznačajnije osteoartritis, odnosno artroza zgloba. Sekundarne lezije ne mogu biti uklonjene tako da one predstavljaju potencijalni doživotni problem za psa.

Lakatni zglob je posebno osetljiv na ove vrste lezija. Kosti i rskavične površine koje formiraju svaku stranu zgloba imaju veoma kompleksnu građu koja omogućuje tesno prijanjanje površina i bezbolne pokrete. Lakatni zglob je jako pokretan zglob i pokreti prednjih nogu zavise u većem stepenu od funkcije lakta nego što zavise od funkcije ostalih zglobova na prednjim nogama. Zbog toga, male promene u obliku ili funkciji bilo kojeg dela lakatnog zgloba imat će veliki uticaj na pokretljivost prednjih ekstremiteta.

Dodatni problem sa displazijom lakta je što veliki broj pasa pati od subkliničkog oboljenja - oni imaju primarne lezije ili osteoartritične promene ali ne pokazuju bolnost ili probleme u kretanju. Takve jedinke su potencijalna opasnost u priplodu jer mogu proizvesti potomstvo sa ovim oboljenjem. Srećom, kao i klinički slučajevi tako i ove jedinke mogu biti identifikovane na rentgenskom pregledu njihovih laktova.


Uzroci oboljenja

Displazija lakta je multifaktorijalno oboljenje.Najznačajniji faktor je svakako genetska predispozicija i nasleđe. Na žalost, ovo oboljenje je kontrolisano od strane više gena tako da i klinički zdrave jedinke mogu biti nosioci gena koji dovode do oboljenja. Ostali faktori koji mogu imati uticaj na razvoj oboljenja su brzina rasta jedinke, ishrana, nivo vežbanja i sl. Ovi faktori mogu uticati na stepen oboljenja, ali ga ne mogu prevenirati ili samostalno izazvati.

Neke rase su više podložne razvoju ovog oboljenja od drugih. Generalno, srednje velike i velike rase pasa se smatraju za osetljivije i više podložne ovm oboljenju. Rase koje imaju najveći stepen pojave ovog oboljenja su : Baset, Bernski planinski pas, Nemački ovčar, Engleski mastif, Zlatni retriver, Rotvajler, Nemačka doga, Irski vučiji hrt, Labrador retriver, Njufaundlend.


Kontrola

Kao genetski prdisponirano oboljenje displazija lakta može biti kontrolisano pravilnom selekcijom i uzgojem jedinki sa zdravim laktovima. Ne postoji još uvek genetski test (poput DNA) koji bi omogućavao pravovremeno otkrivanje jedinki sa ovim problemom. Jedini metod, za sada, široko korišćen u svetu je rentgensko snimanje laktova i eventualno otkrivanje i determinacija rentgenskih znakova oboljenja. International Elbow Working Group (IEWG) je organizacija koja je razvila sistem za rentgensko snimanje laktova i nadležna je za koordinaciju između veterinarskih asocijacija i kinoloških saveza u razvijenim evropskim i svetskim zemljama.


Stepeni lakatne displazije i procedura snimanja

Rentgensko snimanje se obavlja kod veterinara. Dok je za šemu za displaziju kukova (DCF - HD) dovoljno napraviti jedan rentgenski snimak za određivanje stepena lakatne displazije potrebno je uraditi tri rentgenska snimka. Ovo je neophodno da bi sve abnormalnosti bile identifikovane i da bi sve strane zgloba bile pregledane. Pravilno pozicioniranje psa je neophodno i predstavlja osnovu ovog pregleda i to je jedino moguće postići ili dubokim sediranjem psa ili uvođenjem u totalnu anesteziju.

Pas koji se podvrgava snimanju mora biti star najmanje godinu dana dok gornja starosna granica ne postoji. Obavezna je adekvatna identifikacija psa i snimaka, kao i pismena saglasnost vlasnika da se rezultati snimanja, ma kakvi oni bili, mogu javno objaviti i da odgovara za identitet životinje.

Zvanična, veterinarska komisija vrši procenu snimaka i njihovo stepenovanje. Trenutno važeći stepeni za displaziju lakta su :

0 normal
1 srednja ED
2 značajna ED
3 teška ED


Treba istaći da se za važeći stepen oba lakta uzima onaj lošiji, a ne prosečni zbir kao kod šeme za displaziju kukova.

Preporuku za uzgoj dobijaju psi sa stepenima 0 i 1 i takvi psi imaju manju verovatnoću da prenesu ovo oboljenje na svoje potomstvo.


Terapija bolesti

Psi sa ovim problemom, obično počinju sa šepanjem i težim oslanjanjem na prednje noge u starosti između 6 i 12 meseci života. Neophodno je, u ovom dobu i pri pojavi kliničkih simptoma da veterinar izvrši detaljan klinički pregled.

Vrlo često problemi su već prisutni na obe noge. Potvrda dijagnoze se postavlja rentgenskim snimanjem koje već u ovoj starosti daje adekvatan nalaz.

Terapija varira u zavisnosti od stepena oboljenja i treba biti pod kontrolom veterinara. U težim slučajevima neophodna je i hiruška intervencija da bi se sprečio i ublažio dalji razvoj bolesti.

Većina pasa, ako se na vreme i sa pažnjom podvrgne tretmanu, između 6 i 18 meseci starosti, bit će u stanju da vodi " normalan" pseći život.



Denis Novak, DVM



Pogledajte:

gore