VETERINARSKA KLINIKA
O NAMA
POSLOVANJE
USLUGE
SAZNAJTE VIŠE
KONTAKT
 

INFEKTIVNE BOLESTI


Uzročnici infektivnih (zaraznih) bolesti kod pasa mogu biti bakterije,virusi, protozoe, gljivice i rikecije. Ove se bolesti najčešće prenose sa jedne životinje na drugu direktnim kontaktom,inficiranim urinom,izmetom, drugim telesnim sekretima ili udisanjem infektivnih agenasa. Mnogi od ovih uzročnika mogu jako dugo da prežive u spoljašnjoj sredini što je od značaja za kontrolu i suzbijanje zaraznih bolesti.

Zarazne bolesti se ubrajaju u oboljenja pasa sa vrlo visokim stepenom mortaliteta (uginuća) čak i u situacijama kada se terapija započne u prvim danima oboljenja. Zbog toga osnovni vid zaštite protiv ovih bolesti predstavlj a vakcinisanje pasa čime se organizam stimuliše na proizvodnju zaštitnih antitela.

Postoje dva tipa vakcina. Prvi je tip vakcine koja sadrži modifikovani živi virus koji dovodi do nekog oboljenja.Ovaj virus je oslabljen do te mere da ne dovodi do oboljenja, ali stimuliše organizam psa da produkuje antitela. Drugi tip vakcine sadrži inaktivisani ili mrtav virus, koji takođe ima sposobnost da u organizmu jedinke stimuliše imuni odgovor. Bez obzira o kojoj se vrsti vakcine radi neophodno je vršiti ponavljanje vakcinacije u doređenim vremenskim intervalima da bi se održao adekvatan nivo antitela u organizmu, koji omogućava sigurnu zaštitu.

Iako su vakcine najefikasniji metod preventive i borbe protiv zaraznih bolesti događa se da i vakcinisani psi, posebno mlađi obole. Postoji nekoliko razloga za to: neadekvatan režim transporta i/ili čuvanja; nepravilan način davanja vakcine; prerano ili prekasno davanje vakcine; davanje vakcine kojoj je istekao rok trajanja; deljenje jedne doze vakcine na više delova i davanje neodgovarajuće doze; nemogućnost psa da imunološki odgovori na datu vakcinu.

Pas koji se vakciniše mora biti zdrav i jedino u tom slučaju se može očekivati povoljan imunološki odgovor vakcinisane jedinke. Zbog toga veterinar pre davanja vakcine izvršava klinički pregled životinje i odlučuje o tome da li je pas u odgovarajućem zdravstenom stanju koje omogućava nesmetanu vakcinaciju. Veterinar takođe može na pregledu otkriti neke značajne promene koje vlasnik može da previdi.

Štenad i mladi psi su jako osetljive starosne kategorije na određene zarazne bolesti i oni moraju biti vakcinisani čim je njihov imunološki sistem dovoljno razvijen. U bolesti protiv kojih je vakcinacija obavezna ubrajaju se besnilo, štenećak, zarazna upala jetre (infektivni hepatitis), parvovirusna infekcija pasa, leptospiroza, parainfluenca i koronavirusna infekcija pasa.

Budući da je svako štene ili odrastao pas slučaj za sebe i da je od osnovne važnosti propisno rukovanje vakcinama, vakcinaciju bi trebalo poveriti isključivo stručnim i odgovornim licima.


ŠTENEĆAK (Distemper)

Štenećak je veoma kontagiozno virusno oboljenje, rašireno u svetu i predstavlja jedan od vodećih uzroka uginuća pasa, koja su uzrokovana infektivnim bolestima.

Virus je izuzetno otporan u spoljašnjoj sredini i može tako da preživi godinama. Štenećak se najčešće javlja kod nevakcinisane štenadi u starosti 3 do 8 meseci, mada i odrasli psi koji nisu vakcinisani oboljevaju u vrlo velikom broju.

Virus štenećaka ima izraziti afinitet prema epitelnim ćelijama.To su ćelije koje se nalaze na površini organa za disanje, organa za varenje, nalaze se u koži, sluznicama i mozgu.

Bolest se javlja u više formi, a sekundarne infekcije i komplikacije zantno otežavaju tok i prognozu bolesti.

Prvi znakovi oboljenja se pojavljuju 3 do 15 dana od infekcije. U prvom stadiju oboljenja primećuje se veoma visoka temperatura, gubitak apetita, apatija i vodenast iscedak iz nosa i očiju. Ovi simptomi se često zamene sa simptomima prehlade, tako da to treba imati na umu.

U sledećih nekoliko dana boja i gustina iscetka se menja ka žućkastom, lepljivom i gustom iscetku, ponekad čak i veoma tamnom. Pojavljuju se i ostali simptomi oboljenja organa za disanje u vidu kašlja, bronhitisa, upale pluća. Na koži abdomena mogu da se pojave gnojni čirevi. Proliv je čest kod pasa obolelih od štenećaka i može da dovede do ozbiljne dehidratacije organizma. U sledećim danima bolesti dolazi do naizmeničnog pada i rasta temperature, dok opšte stanje obolele živvotinje takođe varira. Prognoza je dubiozna.

U drugom slučaju oboljenja 2 do 3 nedelje nakon infekcije kod nekih pasa dolazi do do pojave nervnih simptoma koji započinju kao kratki napadi i grčevi, trešenje glavom i žvakaći pokreti. Kasnije, mogu da se jave epileptični napadi, nekontrolisano kretanje, cviljenje,gubitak ravnoteže i koordinacije. Obično psi koji ispolje nervne simptome ne preživljavaju, ili ako prebole ostaju trajna oštećenja u manjem ili većem stepenu.

Postoji još jedan oblik štenećaka koji se javlja kada virus napadne kožu šapa i nosa, pri čemu na ovim mestima dolazi do promena sličnih orožavanju (Hard pad disease - bolest tvrdih šapa). Terapija - obzirom na kompleksnost oboljenja tretman mora biti poveren veterinaru.

Antibiotici da bi se sprečile sekundarne infekcije, nadoknada tečnosti intravenskim infuzijama, korekcija acido - baznog statusa telesnih tečnosti, sedativi i antikonvulzivni lekovi pokazali su se kao zadovoljavajućim u terapiji.

Uspeh lečenja zavisi od brzine reagovanja vlasnika da prepozna prve simptome i zatraži profesionalnu pomoć kao i od sposobnosti psa da odgovori na virusnu infekciju.

Preventiva - vakcinacija protiv štenećaka mora biti vršena kod svih starosnih kategorija pasa i mora biti pod kontrolom veterinara.


ZARAZNA UPALA JETRE PASA (HEPATITIS)

Infektivni hepatitis je visoko kontagiozno virusno oboljenje od kojeg oboljevaju psi svih starosnih kategorija. Primarno dolazi do oštećenja jetre, bubrega i krvnih sudova.

Simptomi bolesti variraju od latentnog oboljenja sa srednje izraženim kliničkim znacima, subkliničke infekcije do ekstremno brze i fatalne smrti. Ponekad je ovo oboljenje teško klinički razlikovati od štenećaka.

Nekoloki dana po infekciji virus se umnožava u organizmu i izlučuje preko stolice, pljuvačke i urina. U ovom stadijumu bolest je i najviše kontagiozna. Prenos na druge pse je direktnim kontaktom preko stolice, urina ili salive. Psi koji prebole mogu izlučivati virus mesecima i predstavljaju značajan izvor zaraze.

Najteži oblici bolesti se pojavljuju kod štenadi u prvim mesecima života, iako su prijemčivi psi svih starosti.

U perakutnom obliku koji se javlja iznenada, pojavljuje se krvav proliv, kolaps i uginuće. Štenad može uginuti i bez vidljivih simptoma.

Akutni oblik započinje visokom temperaturom, krvavim prolivom, gubitkom apetita i povraćanjem. Svako pokretanje je bolno. Stomak može biti otečen kao posledica bolnog uvećanja jetre. Psi su osetljivi na svetlost (fotofobija), a kasnije se mogu pojaviti i žutica, upala krajnika, krvarenja dsni. Kod lakših infekcija psi mogu pokaztai jedino letargično raspoloženje i gubitak apetita. U tim slučajevima potrebno je izvršiti analize krvi da bi se potvrdila dijagnoza.

Nakon pojave akutnih simptoma oko 25 % pasa pokazuju karakteristično zamućenje oka na jednom ili oba oka. To je tzv. plavo oko. Kod nekih pasa prolazi spontano, dok kod ozbiljnijih slučajeva zahteva veterinarski tretman.

Terapija mora biti pod veterinarskim nadzorom.

Infektivni hepatitis je bolest koju je moguće prevenirati redovnim vakcinacijama.


PARVOVIROZA PASA

Pseća parvoviroza je oboljenje koje je među vlasnicima pasa poznatije kao "mačija kuga". Ovaj naziv je pogrešan jer bolest nema nikakve veze sa mačkama niti je mačke prenose psima što mnogi vlasnici pasa misle.

Parvovirus je vrlo kontagiozan virus i dugo preživljava u spoljašnjoj sredini. Raširen je među psećom populacijom u čitavom svetu. Virus ima afinitet prema ćelijama tankog creva, kosne srži i limfnim ćelijama.

Moguće je da se inficiraju psi svih starosnih kategorija ali najčešće sa vidljivom kliničkom slikom oboljevaju psi koji su mlađi od godinu dana. Psi mlađi od šest nedelja starosti ređe oboljevaju jer ih štiti pasivno prenesen imunitet od majke.

Infekcija obično nastaje peroralnim putem. Od trenutka unošenja infektivnih čestica do pojave prvih kliničkih simptoma obično prođe oko pet dana. Kada virus stigne u organizam psa,on prvo dospeva u timus, sledećeg dana napada druga limfna tkiva, trećeg i četvrtog dana od infekcije nalazi se u krvi, a između četvrtog i sedmog dana napada ćelije crevnih kripti.


Klinička slika

Klinička slika obično počinje sa upornim i jakim povraćanjem. Pas u početku povraća hranu koju je jeo, a zatim povraća tečnost koja može da bude penasta, žuta, žutozelena ili beličasta. Ponekad u povraćenom sadržaju mogu da se vide i primese krvi. Pas postaje izrazito slab i bezvoljan. Ne pokazuje nikakav apetit. Najčešće želi da uzima tečnost i to prvenstveno vodu, ali čim vodu popije, ispovrati je. Pas je izrazito depresivan, zavlači se na tamna, skrivena mesta, slabo ili nikako ne reaguje na pozive vlasnika. Sledeći simptom koji se pojavljuje, obično sledećeg dana, a ponekad i istovremeno sa povraćanjem, je obilan proliv. U početku je stolica po konzistenciji gušća, ali postaje sve ređa i ređa, dok na kraju ne bude potpuno vodenasta. Vodena stolica je boje trule višnje jer sadrži krv u sebi. Pas teško i kontroliše defekaciju, tako da i one životinje koje su naučile gde treba da obavljaju nuždu, to ipak urade na zabranjenom mestu pa čak i na mestu gde spavaju.


Dijagnoza

Veterinar kliničkim pregledom ustanovljava da pas ima visoku telesnu temperaturu, u slučaju da je pas doveden u toku pojave prvih simptoma, ili normalnu pa i subnormalnu temperaturu ako je bolest poodmakla. Pas je izrazito bezvoljan, slabo reaguje na sve nadražaje iz spoljašnje sredine i primetno je dehidrirao. Opšte stanje psa se drastično pogoršava ako dođe do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija, ako se pas drži u uslovima loše higijene, ako boravi u hladnim ili slabo zagrejanim prostorijama ili ako je zaražen i crevnim parazitima. Dešava se da dođe i do naglog uginuća pasa, posebno mlađih kategorija ako parvovirus napadne srčani mišić i dovede do razvoja miokarditisa (upala srčanog mišića).

Veterinar treba da posumnja na parvovirusnu infekciju kod svakog psa koji mu je doveden sa akutnom dijarejom ili povraćanjem pogotovu ako je pas mlađi od godinu dana. Ranija vakcinacija pa i revakcinacija psa ne isključuje uvek mogućnost da je pas oboleo od parvoviroze. Za postavljanje dijagnoze korisno je da veterinar izvrši pregled krvne slike psa, jer na osnovu dobijenih rezultata usmerava svoje dalje preglede i analize. Na osnovu izvršenog pregleda krvi veterinar može da eliminiše neke druge diferencijalne dijagnoze kao što su na primer strano telo u gastrointestinalnom traktu ili bakterijske infekcije. Serološka dijagnostika je najpouzdaniji metod za otkrivanje parvovirusa ali kod nas nema mogućnosti da se ona primenjuje u svakodnevnoj praksi.


Terapija

Zbog najčešće nemogućnosti da se parvovirus labaratorijskim metodama otkrije, kao i zbog toga što je terapija parvovirusne infekcije slična kao i terapija drugih teških oblika gastroenteritisa, veterinar terapiju počinje da primenjuje čim izvrši osnovne kliničke preglede. Najvažniji princip u terapiji je da se spreči dehidracija psa. Infuzioni rastvori se daju venskim putem, poželjno je nekoliko puta na dan uz odgovarajuću supurativnu terapiju. Na osnovu svog iskustva i procene veterinar će da odluči da li će ili neće da primeni antibiotsku terapiju. Davanje bilo kakvih oralnih preparata treba izbegavati 24-48 h od početka bolesti, a kod težih slučajeva čak i tri do pet dana od početka bolesti. Dešava se da i pored adekvantne terapije i savesnog postupanja vlasnika pas ugine od mnogobrojnih mogućih komplikacija.

Psi oboleli od parvoviroze predstavljaju opasan izvor infekcije za druge pse, zato ih treba držati strogo odvojeno od drugih pasa. Ljudi koji dolaze u kontakt sa bolesnim psima treba da izvrše sve preventivne i dezinfekcione mere kada dolaze u kontakt sa zdravim životinjama. Period izolacije obolelog psa treba da traje najmanje još jednu nedelju od potpunog prezdravljenja obolelog psa.


Profilaksa

Mere preventive se svode na redovnu vakcinaciju pasa po propisanoj šemi. Prva vakcina se daje štencima između 6-8 nedelje starosti, revakcinacija se vrši posle 3-4 nedelje, i treća vakcinacija se daje 4 nedelje od prethodne vakcine. Najčešće se vakcina protiv parvoviroze daje u kombinaciji sa vakcinama protiv još nekoliko čestih psećih oboljenja. Preporučuje se da se skotnim kujama daje mrtva vakcina protiv parvovirusne infekcije oko 45. dana graviditeta da bi majka na štence, putem pasivnog imuniteta, prenela zaštitu. Vlasnici pasa treba da znaju da prva vakcina ne predstavlja dovoljnu zaštitu protiv parvovirusne infekcije, tako da štene treba držati u izolaciji od drugih pasa sve dok ne primi i revakcinu i od nje prođe 7-10 dana.


KORONA VIRUSNA INFEKCIJA

Corona virusna infekcija je oboljenje kome podležu psi različitih starostnih kategorija, ali najviše oboljevaju štenci. Corona virus je raširen među psećom populacijom svuda u svetu, slično kao i parvovirus, ali je u odnosu na parvovirus je manje letalan.

Klinički znaci corona virusne infekcije variraju od vrlo blagih, pa i neprimetnih simptoma, pa do vrlo ozbiljnih simptoma čija je glavna manifestacija jako povraćanje i proliv. Kod pasa obolelih od corona virusne infekcije uglavnom ne dolazi do povišenja telesne temperature. Stolica obolelog psa varira u izgledu i boji i može da bude žućkasto-narandžasta, crvenkasta ili sukrvičava. Po konzistenciji može da bude kašasta ali i potpuno vodenasta, kao i sa dosta sluzi.

Veterinar može da postavi sumnju da se radi o corona virusnoj infekciji kod svih pasa koji naglo oboljevaju od akutne dijareje i povraćanja posebno ako je više pasa istovremeno afektovano. Važne podatke daje i vakcinalni status pasa kao i neki od pratećih kliničkih manifestacija. Za razliku od parvovirusne infekcije, kod corona virusne infekcije retko na početku dolazi do povišenja telesne temperature, retko se pojavljuje i izrazita leukopenija (smanjenje broja belih krvnih zrnaca u krvi) što je jedan od simptoma parvovirusne infekcije, takođe retko dolazi do pojave veće količine krvi u povraćenom sadržaju i u stolici što je često kod parvoviroze. Međutim, vrlo često dolazi do mešane infekcije psa i sa parvo i sa corona virusom, i to po podacima američkih autora čak u 25 % slučajeva. Mešana infekcija daje vrlo teške kliničke simptoma i najčešće je fatalna po obolelog psa.

Da bi se postavila tačna dijagnoza, neophodni su labaratorijski pregledi koji u našim uslovima najčešće nisu mogući, a i potrebno je odrečeno vreme za njihovo izvođenje, tako da je neophodno odgovarajuću terapiju započeti samo pri postavljanju sumunje na corona virusnu infekciju. Na sreću, corona virusna infekcija najčešće nije fatalna i zahteva samo supurativnu terapiju, pa labaratorijska dijagnoza nije neophodna za uspešnu terapiju.

Terapija corona virusne infekcije se na prvom mestu zasniva na nadoknadi tečnosti putem infuzionih rastvora, kao i na teapiji sredstvima koja zaustavljaju proliv. Većina obolelih pasa se uz odgovarajuću terapiju brzo oporavlja. Uginuća od corona virusne infekcije su retka ali su moguća, posebno kod štenaca.

Kao profilaktička mera protiv corona virusne infekcije je vakcinacija pasa. Međutim, pošto se predpostavlja da postoje više sojeva corona virusa, kao i zato što corona virusna infekcija najčešće nije letalna, vakcinacija se preporučuje kod onih pasa koji su dosta izloženi kontaktu sa drugim psima, na primer psi koji borave u odgaivačnicama ili pansionima za pse, ili psi koji se često izvode na izložbe pasa.


ROTAVIRUSNA INFEKCIJA PASA

Rotavirusne infekcije kod male dece, posebno beba, su jedan od najčešćih uzroka dijareje i mogu da budu i fatalne. Kod pasa dijareje izazvane rotavirusom su daleko manje opasne i obično su samolimitirajuće. Najčešće se inficiraju novorođena štenad. Glavni simptom oboljenja je dijareja koja može da bude vodenasta ili sluzava. Dijareja obično kratko traje i prolazi bez ikakvih posledica po zdravlje i napredovanje štenaca. Opisani su i slučajevi uginuća štenaca od rotavirusne infekcije ali su oni izuzetno retki i obično su povezani sa lošim uslovima držanja i nege štenaca. Većina odraslih pasa nosi antitela protiv rotavirusne infekcije jer su u toku života došli u kontakt sa ovim virusom, ali je oboljenje prošlo bez simptoma ili su simptomi bili jako blagi. Zbog toga je većina štenaca zaštićena od rotavirusne infekcije putem pasivnog imuniteteta (imunitet koji se sa majke prenosi na potomstvo).

Terapija rotavirusnih infekcija je ista kao i terapija svih drugih akutnih proliva, znači obolelom psu se nadoknađuje izgubljena tečnost i strogo se pazi na način ishrane i vrstu namirnica koje se u ishrani obolelog psa koriste. Većina obolelih pasa se jako brzo oporavlja. Još uvek ne postoji vakcina protiv rotavirusne infekcije pasa, a i pitanje je da li je uopšte potrebno vakciniti pse protiv ove bolesti.


BESNILO (RABIES, LYSSA)

Besnilo je smrtonosno oboljenje svih domaćih i divljih toplokrvnih životinja i čoveka. Ne postoji efikasan lek protiv ove bolesti.

Na ovim prostorima glavni izvor besnila su lisice, vukovi, a sporadično i druge dilvlje životinje.Najčešći način infekcije ljudi i pasa je prilikom lova, zatim u sredinama koje su u blizini staništa ovih divljih životinja. Čovek se inficira preko sline obolele životinje, a glavnu vezu u prenosu besnila na ljude predstavljaju nevakcinisani psi i mačke. U principu, bilo koja strana ili divlja životinja koja dozvoljava nesmetani pristup ne ponaša se uobičajeno i potrebno je biti obazriv.

Virus besnila, koji se nalazi u pljuvačci, obično u organizam prodire preko ugrizne rane ili preko otvorene rane na koju dospe slina.

Period inkubacije varira i iznosi od 3 do 8 nedelja, ali može biti i u trajanju od 7 dan pa do 1 godine. Virus sa mesta ulaska (ugriz) do mozga putuje preko nerava i što je mesto ugriza udaljenije od centralnog nervnog sistema to je inkubacija duža. Nakon toga virus ponovo putem nerava putuje do usta gde se putem pljuvačke izlučuje.

Simptomi besnila su posledica upale mozga. Prvi znaci su u vidu promenjenog ponašanja - agresivnost, zavlačenje u tamne prostore, sa kasnijim razvojem svih ostalih nervnih poremećaja. Groznica, povraćanje i proliv se takođe pojavljuju. Jednom razvijeni simptomi besnila su fatalni za obolelu jedinku.

Jedini način borbe protiv ove smrtonosne bolesti je pravovremena i redovna vakcinacija. Psi se vakcinišu u starosti 3 - 4 meseca i u zavisnosti od upotrebljene vakcine revakcinišu za 1-3 godine. Psi po Zakonu moraju biti vakcinisani protiv besnila.

Svaki pas koji ugrize čoveka mora biti pod nadzorom veterinara 14 dana i nakon toga se odlučuje o njegovojn sudbini.

Ljudi koji nastradaju od ugriza psa trebalo bi da potraže pomoć lekara i da zahtevaju od vlasnika psa koji ih je napao potvrdu o vakcinaciji. Dalji tretman u mnogome će zavisiti od pregleda psa. Osnovna zaštita u borbi protiv besnila je vakcinacija pasa. Redovno vakcinisana životinja ne može oboleti od besnila niti preneti zarazu na bilo kog drugog.


LEPTOSPIROZA

Ovo oboljenje je prouzrokovano bakterijama iz roda Spiroheta. Od ove bolesti mogu oboleti i druge domaće i divlje životinje kao i čovek Kod ljudi ova se bolest zove Vilova bolest. Bolest se širi preko urina zaražene životinje, a jedan od glavnih rezervoara su glodari (pacovi). Infekcija kod psa nastaje ili ulaskom uzročnika preko kože ili preko usta inficiranom vodom ili hranom kontaminiranom zaraženim urinom.

Znaci oboljenja se pojavljuju u vidu groznice, apatije, gubitkom apetita i depresijom. Najviše su zahvaćeni bubrezi. Mogu se pojaviti i krvarenja po vidljivim sluznicama, kao i žutica. Često je povraćanje i proliv.

Dijagnoza se postavlja na osnovu pregleda, a može biti potvrđena i u laboratoriji.

Antibiotske kombinacije su efikasne u tretmanu. Kao potpomažuća terapija vršin se kontrola povraćanja i proliva i nadoknada tečnosti. Kod nekih pasa može doći do hroničnog oštećenja bubrega. U preventivne mere ubraja se vakcinacija koja se sprovodi jednom godišnje.



gore