VETERINARSKA KLINIKA
O NAMA
POSLOVANJE
USLUGE
SAZNAJTE VIŠE
KONTAKT
 

UŽAS I LEPOTA U DECEMBRU


Dugo nisi napisao priču iz ordinacije "rekoše mi prijatelji u redakciji s kojima sam proveo mnogo lepih trenutaka u ovih dvadeset godina. Napiši nešto onako, znaš ... za ovaj naš jubilej i da ne bude tužno. "Hoću", obećajem jer već dugo mislim da priču koja sledi treba ispričati radi svih nas, kinologa, veterinara i vlasnika kućnih ljubimaca. Početak mi nekako teško ide i ne umem da suzbijem emocije koje naviru pri pomisli na događaje iz decembra 2003.godine.

Poslednji mesec u kalendarskoj godini za mene je uvek svečan i pun radosti, pesme veselja i slave. Okićen injem i pahuljama, dobrim željama i poljpcima uvek mi brzo prođe, a ja svaki put mislim sledeće godine ću više uživati u njegovim belim čarolijama.

U ordinaciji neko zatišje, radimo pomalo a i tu se oseća svečana atmosfera. Ništa posebno, a onda 10.decemrba u večernjim satima u ordinaciju ulazi devojka unoseći u naručju kuju staru oko dve godine. Poznajemo se dugo, nekih desetak godina. Više ne živi u Beogradu. Počinje priču : "Kuja je bolesna par dana, vodila sam je kod veterinara, ali joj nije bolje pa sam sad došla kod vas da nam pomognete. Dobila je neko sredstvo za umirenje pa je sad tromija. Hranila sam je ribom pa mislim da joj je kost zabodena u grlo, a plašim se trovanja jer su komšije postavljale otrove. Češe se nogom i pokušava izbaciti kost, a kad laje glas je malo promukao.

"Da li je vakcinisan protiv besnila ?" pita moj sin koji je te večeri radio u ordinaciji. Kratak odgovor "NE".

Znamo zašto, ali uzalud pokušavamo eliminisati besmislenu glupost da privatni veterinari nemaju pravo vakcinisati pse i mačke protiv besnila, uprkos činjenici da ogroman, gotovo najveći broj ljubimaca oni leče i zbrinjavaju. I baš zbog toga i nekih nemilih događaja s vakcinom iz prošlosti, mnogi psi i mačke nisu vakcinisani protiv besnila. "Znate ovo može biti jako opasno i mnogo ozbiljnije od onoga što vi mislite da je razlog bolesti vaše kuje. Ozbiljno sumnjam i na besnilo koje niste pomenuli, reče Denis pokušavajući dopreti do prave anamneze i dijagnoze.

"Nemojte molim vas", promrmlja devojka milujući kuju koja je u nekoj polunarkozi. "Vidite da nema sline, nije nikog ujela, ne reži itd." ponavljajući slike koje smo svi videli u nekim pričama o besnilu. Ova situacija je sasvim drugačija i stvarna.

Doktor počinje pregled, a šta bi drugo, uzima špatulu pa slušalice i tako redom. Sumnja i zebnja ostaju i nakon pregleda. Posle detaljnih uputstava vlasnica odlazi uz obavezno doktorovo "VIDIMO SE SUTRA". Kratka analiza na kraju radnog dana ostavlja trag u mislima svih stažista i veterinara "kost u grlu, češanje šapom, promukao glas". Pa moguće je to sve skupa , ali .....
Imali smo sličnih slučajeva, sačekajmo jutro.

Sledeće jutro napeti i oprezni očekujemo pacijenta. Stiže ponovo u naručju vlasnice.

Sledi detaljan pregled u zaštitnoj opremi, pregled usne šupljine, ždrela, snimanje intubacija itd ....... Sumnja sve veća, sve bliži dijagnozi da se radi o besnilu. Detaljna uputstva dajemo vlasnici uz obavezu da se javi svom veterinaru koji ju je prvi primio i ostane u stalnom kontaktu sa nama.

Prolazi jedan dan uz obaveštenje da je stanje nepromenjeno. Subota 13.12.2003. porodični ručak i rođendansko slavlje mlađeg sina, apsolventa veterine, prekida oštar zvuk telefona.

"Molim?", javlja se Denis. Zatim tišina. Malo glasnije slede pitanja "ŠTA?" "KAD?" "ZAŠTO?". Razgovor traje kao večnost a svima zastaje dah sluteći o čemu je reč.

"Kuja je uginula a vlasnica ju je zakopala", kratko nas obaveštava. Leš treba na pregled konstatujemo svi. Počinje trka za životom. Subota i nedelja su neradni. Tri telefona kod tri veterinara rade neprekidno do usijanja. Zovemo veterinara koji je prvi primio pacijenta, vlasnicu, profesora i konačno uspevamo ugovoriti obdukciju i pregled na besnilo u merodavnoj ustanovi. Subota se otegla kao magla, a nedelja kao da stoji u mestu. Svi čutimo a isčekivanje nas dovodi do očaja. Ne polazi nam za rukom da se smirimo.

Usne se stisle, grlo osušilo, pogled ukočio. Nesanica kod svih ista veterinara i stažista.

Ponedeljak sviće, čekamo ga na nogama. Ne razgovaramo mnogo. A onda posle podne telefon prekida tišinu. Razgovor kratko traje. Denis nam prepričava vest. Potvrđeno je besnilo. Lekar koji je izvršio pregled kaže da je "besna kao kuća".

Svi smo na neki način bili u kontaktu sa besnim psom, toga smo svesni. Sad znamo da kasnimo u zaštiti vlastitih života od neizlečive bolesti. Istog popodneva se obraćamo za pomoć ustanovi koja je za to nadležna. Kratak odgovor "dođite sutra ."

Sutra na naše zaprepaštenje nailazimo na odbojnost, galamu pocenjivanje i vređanje od lekara koji treba da nas ohrabri, uteši i konačno zaštiti. Spominje neko klečanje i plakanje veterinara koji su ranije tražili zaštitu ali on je umišljena veličina koja odlučuje kome će šta dati. On ne dozvoljava da primimo vakcine i serum čto pre. Nedopustivo vređanje pretvara se u žestoku svađu i uporno ubeđivanje posle kojeg smo "isprosili" zaštitne vakcine koje moramo dobiti da bi preživeli.

Uzbuđeni posle svega, svesni da opasnost nije prošla jer trebamo dobiti pet vakcina u razmaku 28 dana. Znamo i to da nam "lekar" nije dao serum i da sledećih pedesetak dana ne možemo biti spokojni. S tim moramo živeti ovaj decembar i januar.

Osmeh nam nestaje s lica, a gorčina pri pomisli na lekara ne prolazi. Život ide dalje, a taj decembar je trebao biti jedan od najlepših u mom životu.

Sin i snaja, oboje veterinari, su očekivali bebu. I termin smo znali. Unučica treba stići negde oko Nove godine. Naravno radost traje od samog početka, ali se pomisao na besnilo provlači kao opaka nit u svakoj misli.

A onda kao u pesmi Panonskog mornara "Neko to odgore vidi sve" dolazi lepota.

Desetak dana pre termina moja vila zlatokosa, moja unuka se rodila 19.decembra 2003 godine. Kao da nam je svima govorila "Evo me, vaše miljenice da vam vratim osmeh i radost, da vas spasim od opake bolesti, Samnom će sad biti sve lakše i lepše i nemojte se više plašiti i brinuti. Ja sam došla da spasim mog tatu i dedu i njihove prijatelje. I strah nestade. Postao sam deda i znao da neću biti "besan". Svi preostali dani postali su bezbrižni puni radosti i lepote. Strah je zamenila sreća, a njen dodir i osmeh postaju izvor novog života za sve nas.

Spokojno su prolazili kritični dani. a ja sam znao da je opasnost prošla i savladana. Kao svaki deda učim stare bajke i priče za moju unuku. Znam da će mi, u nekom sledećem okićenom decembru posle sanjkanja i grudvanja, onako hladnih prstića od decembarskog snega, priljubljena u krilu reči "Deda pričaj mi priču o onoj besnoj kuci i kako sam se ja rodila da te spasim...."
" Bio jednom jedan besan pas ........."


Slobodan Novak





gore