Dermatologija

Buve

Najčešći uzročnik koji dovodi do problema sa kožom u pasa i mačaka je mačeća buva (Ctenocephalides felis). Gotovo sve životinje su osetljive i izložene delovanju ovog parazita.

Buve se hrane krvlju domaćina. Odrasle buve mogu preživeti i do 2 meseca van domaćina. Kod pasa i mačaka buve obično dovode do svraba srednjeg intenziteta koji je podnošljiv, međutim, velika infestacija parazitima može dovesti do ozbiljnijih poremećaja (npr. anemije). Buve su prelazni domaćini za pseću pantljičaru.

Osnovni simptom infestacije buvama je intenzivno češanje, posebno u regiji korena repa, na sapima, na stomaku i nogama. Dijagnoza se postavlja nalazom buva na životinji, budući da su ovi mali smeđi insekti vidljivi golim okom, ili identifikacijom izmeta ili jaja buva.

Treba istaći da je kod pasa i mačaka koji su osetljivi na ujed buve dovoljan samo jedan ujed da bi došlo do ispoljavanja jakih kliničkih simptoma.

Budući da razvoj buve ide kroz nekoliko stadijuma (jaja, nekoliko stadijuma larve, lutka i odrasla buva) u terapiji i kontroli buva trebalo bi obuhvatiti sve razvojne oblike.

U praksi to nije nimalo jednostavno budući da ne postoji nijedno idealno veterinarsko sredstvo za uništavanje svih razvojnih oblika buva. Osim toga buve imaju izuzetnu sposobnost prilagođavanja na insekticide tako da je tretman i kontrola još više otežana.

Osnovni princip lečenja je antiparazitski tretman.

Na tržištu postoje brojni preparati različite efikasnosti i u različitim oblicima: sprejevi, šamponi, praškovi, rastvori, spot on forme, ogrlice itd.

Veoma je važno da se pored antiparazitskog tretmana psa ili mačke sprovede tretman i čitavog smeštajnog prostora u kome životinja boravi. Ako pas i mačka žive u kući to znači da odgovarajućim insekticidom treba tretirati sve površine na kojima životinja boravi uključujući tepihe, parket, nameštaj, kao i posebne prostirke na kojima pas ili mačka spavaju.

Treba naglasiti da se antiparazitski tretman mora sprovoditi na svim životinjama u domaćinstvu istovremeno. Često se dešava da vlasnici tretmanu podvrgnu životinju kod koje su se simptomi alergijskog dermatitisa ispoljili, a da tretman ostalih životinja izostane.

Ovakav postupak je pogrešan jer su netretirane životinje siguran i stalan izvor buva, kako za obolelu životinju, tako i za čitav smeštajni prostor. Od buva treba zaštititi životinje koje izlaze van kuće i koje kontaktiraju sa drugim životinjama.

Alergijska reakcija na ujed buve

Kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do pojave alergijske reakcije na ujed buve, odnosno na proteine koje se nalaze u pjuvački buve. Kao posledica ove alergije, kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do ozbiljnih poremećaja i oštećenja dlake i kože.

Psi i mačke kod kojih se ispolji alergijski dermatitis zahtevaju poseban tretman pod kontrolom veterinara.

Alergijski dermatits prozrokovan ujedom buve najčešće se pojavljuje kod životinja starosti između 3 i 5 godina starosti, međutim bolest se može pojaviti i kod životinja bilo koje druge starosti.

Sezonski u našim krajevima, alergijski dermatititis se obično javlja u toplijim mesecima. Međutim u domaćinstvima gde se tretman protiv buva ne izvrši ili se vrši nestručno i pogrešno, moguće je da se buve u takvim sredinama zadrže čitave godine i da se alergijski dermatitis kod životinja iz ovakvih domaćinstava javlja i po najvećoj zimi.

Kod pasa i mačaka kod kojih se klinička slika alergijskog dermatitisa razvije, jer vlasnik ne reaguje na vreme, obolela životinja izgleda dosta loše. Dlaka može da joj opadne duž čitavih leđa.

Leđa bivaju prekrivena ranama i krstama. Vrlo često dolazi i do sekundarnih bakteriskih infekcija. Vlasnici često ovakav izgled psa ili mačke prepisuju nekim drugim oboljenjima, šugi na primer, jer im izgleda nemoguće da običan ujed buve može da dovede do tako ozbiljnog oboljenja.

UJEDI INSEKATA I PAUKOVA

Veliki broj insekata i paukova koji žive u okruženju pasa i mačaka mogu da stimulišu imuni odgovor. Pojava ovih hipersenzitivnih reakcija naročito se javlja na mestima koja su slabije pokrivena dlakom ili su ogoljena. Insekti i paukovi proizvode brojne supstance koje mogu biti alergeni za pse i mačke.

Nalaze se u pljuvački, izmetu ili spoljnom skeletu insekata i paukova. Alergeni dospevaju u životinju ili putem ujeda insekta ili životinja može da ih udahne ili proguta.

Ne postoji nikakva starostna predisponiranost životinja.

Pojava kliničkih simptoma je obično nagla. Prvi simptom je obično svrab a zatim dolazi do pojave crvenila i malih otoka na koži. Promene su najčešće na stomaku, unutrašnjoj strani nogu, na glavi, donjim delovima ekstremiteta i vrhovima ušnih školjki.

Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze vlasnika i na osnovu kliničkog pregleda.

Šetajuća perut
Šetajuća perut (Cheyleitella)

Šetajuća perut je naziv za kožno oboljenje životinja i čoveka izazvano parazitima iz roda Cheyletiella. Od domaćih životinja od ove bolesti oboljevaju mačke, psi i zečevi.

Etiologija

Cheyletiella je prlično krupan parazit koji živi na površini kože i ne ulazi u dlačne folikule (za razliku od Demodex-a). Čitav životni ciklus od jaja, preko larve i nimfe pa do odraslog parazita Cheyletiella-e se odvija na jednom domaćinu. Životni ciklus im obično traje 21 dan. Za preživljavanje Cheyletielle je neophodan domaćin. Larve, nimfe i odrasli paraziti jako kratko preživljavaju van domaćina. Najduže bez domaćina mogu da prežive ženke – 10 dana. Jaja ovoga parazita zalepljena za opalu dlaku domaćina su izvor reinfekcije i infekcije za druge životinje. Paraziti se vrlo lako i brzo prenose među životinjama, naročiti kada su u pitanju mlađe kategorije.

Klinička slika

Ljudi

Simptomi infestacije Cheyletiellom kod ljudi variraju, ali su najčešći posle direktnog kontakta sa infestiranom životinjom, a karakterišu se rozikastim promenama na koži. Promene se najčešće javljaju na koži ruku, na telu i butinama. Iz crvenih fleka na koži razvijaju se gnojne promene nalik aknama. Po pucanju ovih promena nastaju kraste koje dosta svrbe. Ako oboleli ne dođe u ponovni kontakt sa zaraženom životinjom lezije na koži nestaju za oko tri nedelje.

Životinje

Simptomi oboljenja kod pasa i mačaka variraju od neprimetnih pa do intenzivnih simptoma praćenih jakim češanjem. Kod najvećeg broja zaraženih životinja simptom je izražena suvoća kože i perutanje duž leđa. Svrab obično nije prisutan. Ovi početni simptomi su verovatno izazvani zapaljenjem kože koje paraziti proizvode hraneći se.

Mačke se puno više ližu i više čiste krzno od pasa pa samim tim, lizanjem otklanjaju i perut i parazite. Zato kod njih bolest i njeni simptomi mnogo sporije da napreduju nego kod pasa. Vremenom se perutanje proširuje na čitavo telo obolele životinje, a moguće je da dođe i do gubitka dlake. Kod mnogih životinja intenzitet svraba nije u proporciji sa količinom parazita na koži, tako da se predpostavlja da paraziti mogu da izazovu alergiju kod domaćina. Kod vrlo zapuštenih slučajeva javlja se klinička slika koja podseća na onu kod infestacije šugom.

Dijagnoza

Dijagnoza Cheyletielloze se potvrđuje pronalaskom parazita ili jaja. Pronalazak parazita ili jaja može da bude prilično težak, posebno kod mačaka. Tehnike koje se koriste za pronalazak parazita su pregled kože pacijenta sa jakim povećavajućim staklom, pregled kožnih skarifikata ili uzoraka uzetih pomoću selotejp trake kao i pregled izmeta obolelog psa ili mačke.

Postoje mnoge kožne bolesti pasa i mačaka koje mogu da daju sličnu kliničku sliku tako da pregled pacijenta mora da se obavi vrlo pažljivo i savesno da se ne bi postavila pogrešna dijagnoza a pacijent pogrešno terapirao.

Terapija

U terapiji Cheyletieloze koriste se različiti komercijalni pesticidi za tretman kožnih parazita pasa i mačaka. Preporuku za izbor preparata treba prepustiti veterinaru koji će na osnovu vrste životinje, infestiranosti životinje i starosne dobi predložiti koji od preparata treba da se primeni. Kada je infestiranost velika, kada ima dosta životinja u domaćinstvu, a pogotovo ako su u pitanju odgajivačnice, trebalo bi izvršiti tretman okoline i smeštajnog prostora životinja.

Demodikoza

Demodikoza je parazitsko oboljenje pasa i mačaka koje je izazvano prisustvom velikog broja demodeks-šugaraca. Kod pasa demodikozu izaziva Demodex canis a kod mačaka oboljenje izaziva Demodex cati.

Demodikoza pasa

Šugarac demodeksa čitav životni cikulus provodi u koži pasa. Normalan je stanovnik pseće kože. Prvenstveno parazitira u dlačnim folikulima.

Postoje rase pasa koje su dokumentovano sklonije demodikozi. Deset rasa sa najvećom statističkom pojavom demodikoze u svetu su: šar-pei, zapadnoškotski beli terijeri, škotski terijeri, engleski buldozi, boston terijeri, doge, vajmajneri, erdel terijeri, aljaski malamuti i avganistanski hrtovi. Dobermani su takođe skloni pojavi demodikoze, ali ne spadaju u prvih deset rasa.

Međutim, apsolutno kod svih rasa pasa, izuzimajući meksičkog golokožog i kineskog krestastog psa, moguća je pojava ovog oboljenja. Predisponirajući faktori su i loša ishrana, nekvalitetno držanje, stres, teranje, štenjenje, postojanje endoparazita i postojanje neke druge bolesti.

Patogeneza

Pitanje koje nam često postavljaju u ambulanti je zašto neki psi obole od demodikoze a neki ne, ako su šugarci demodeksa normalni stanovnici pseće kože.

Predpostavlja se da najznačajniju ulogu u pojavi demodikoze predstavlja neodgovarajući imunološki status životinje.

U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da do pojave demodikoze dolazi kod odraslih pasa koji su podvrgnuti citostatskom i/ili imunosupresivnom tretmanu, a ranije nikada nisu bolovali od demodikoze.

Nasledna sklonost ka demodikozi je takođe vrlo bitan faktor u nastanku ove bolesti.

Klinička slika

Postoje dva tipa demodikoze: lokalizovani i generalizovani.

Lokalizovana demodikoza se pojavljuje kao malo, crvenkasto mesto bez dlake. Najčešća mesta pojave lokalizovane demodikoze na koži psa su glava, predeo oko očiju i oko usta, zatim promene na prednjim nogama.

Promene se ređe javljaju i po telu i po zadnjim nogama. Kada se sprovede odgovarajući tretman dlaka se na obolelim mestima pojavljuje za oko 30 dana. Lezije mogu da nestaju i da se ponovo pojavljuju u periodu od nekoliko meseci.

Generalizovana demodikoza je jedna od najtežih kožnih oboljenja. Ovaj oblik se nažalost ponekad završava fatalno. Generalizovana demodikoza obično se pojavljuje već sa 3-18 meseci starosti. Ako bolest nije tretirana na odgovarajući način ili ako se ne desi da spontano nestane onda pas nastavlja da boluje i tokom odrastanja i kasnije, kada odraste. Nije retko da se generalizovani oblik demodikoze javi i kod pasa starijih od dve godine.

Vlasnike treba upozoriti da je, pored dijagnostikovane demodikoze, moguće i to da je pas oboleo još od neke sistemske bolesti za koju je neophodno dalje istraživanje i dijagnostička procedura.

Brojna oštećenja kože javljaju se na glavi, ispod vrata, na prednjim nogama, između prstiju, a šire se i po čitavom telu.

Koža na stomku ostaje najduže pošteđena od bilo kakvih promena, mada u krajnjem stadijumu bolesti i ona nastrada.

Ova oštećenja na koži komplikuju se sekundarnim bakterijskim infekcijama.

Zbog bakterijske infekcije dolazi do otoka, crvenila i bolnosti oko lezija kao i do pojave krasta. Primetno je i uvećanje lokalnih limfnih čvorova.

Nekoliko meseci od početka bolesti obolela životinja je potpuno prekrivena ranama i krastama koji svrbe, ima vrlo neprijatan miris.

Apetit je najčešće očuvan i promene u ponašanju psa nistu toliko dramatične koliko su dramatične promene na koži.

Dijagnoza

Dijagnozu demodikoze postavlja veterinar na osnovu detaljne anamneze vlasnika, detaljnog pregleda obolelog psa, i mikroskopskog pregleda kožnih skarifikata.

Labaratorijski pregled krvi kod mladih životinja obolelih od demodikoze obično ne daje važne informacije jer su sve vrednosti u granicama normale.

Kod starijih pasa kod kojih bolest duže traje mogu da se jave poremećaji vrednosti laboratorijskih analiza, noročito vrednosti hormona tireoideje.

Terapija

Tretman demodikoze mora da se sprovodi pod strogom preporukom i kontrolom veterinara, a može da traje nedeljama pa i mesecima. Psi kod kojih se generalizovana demodikoza pojavila posle druge godine starosti imaju lošiju prognozu.

Vlasnici treba da znaju da se generalizovana demodikoza često može samo držati pod kontrolom, ali ne i izlečiti.

Pored demodikoze kod obolelih pasa je često potrebno tretirati još neko sistemsko oboljenje koje je i podstaklo pojavu demodikoze.

Posle nestanka kliničkih simptoma demodikoze životinja se ne smatra zdravom sve dok ne prođe dvanaest meseci od tretmana.
Kod većine tretiranih pasa javlja se recidiv posle šest meseci od završene terapije.

Pse lečene od demodikoze ne bi trebalo pariti, pa ih je potrebno kastrirati ili sterilisati.

MAČEĆA DEMODIKOZA

Za razliku od demodikoze pasa, kod mačaka je demodikoza daleko ređa bolest.

Lokalna demodikoza kod mačaka je obično samolimitirajuća i nestaje posle nekoliko meseci.

Oboljenje se javlja najpre na očnim kapcima, na koži oko očiju, usana i na vratu. Moguća je pojava i zapaljenja spoljašnjeg ušnog kanala.

Generalizovana mačeća demodikoza je jako retka, ali ako se pojavi, jednako je teška za lečenje kao i pseća generalizovana demodikoza.

Najveći broj slučajeva generalizovane demodikoze registrovan je kod sijamskih i burmanskih mačaka. Generalizovana mačeća demodikoza je gotovo uvek povezana sa nekim sistemskim oboljenjem kao što su mačeća virusna leukemija, diabetes i hiperadenokrticizam.

Dijagnoza i terapija mačeće demodikoze je vrlo slična dijagnozi i terapiji pasa.

Problemi sa različitim insektima

Reakcije na ujed ili ubod insekata variraju od vrste i rase životinje. Nekada se javlja samo lokalna reakcija, a ponekad je moguće da se pojavi po život opasna sistemska reakcija.

Muve

Štalske muve prilagođene su da iz kože domaćina sisaju krv. Ovi insekti izuzetno iritiraju životinje koje napadaju a važne su i kao prenosioci nekih bolesti. Ujedima štalskih muva mnogo su skloniji psi nego mačke, verovatno zato što su mačke veštiji lovci i spretnije su u odbrani od ovih insekata.

Najčešći deo tela psa koji muve napadaju su vrhovi ušiju, a nešto ređe njuška. Vlasnik najčešće na psu prvo primeti oštećenja vrhova ušnih školjki, koje lako krvare. Iritacijom i posledičnim češanjem ušiju upalni proces se brzo širi.

Kod pasa kojima su uši delimično preklopljene, kao što je slučaj kod škotskih ovčara ili foksterijera, muve napadaju mesta na kome se uho preklapa.

Napadima muva su jako izloženi psi koji žive napolju jer nemaju način da izbegnu napade muva.

Ovaj problem je češći u seoskim sredinama, ali se neretko javlja i u gradovima gde nema stajskih životinja.

Crne muve se najčešće nalaze u blizine vode i u dubokoj hladovini. Pojavljuju se sa dolaskom proleća i sreću se tokom čitavog leta.

Njihov ujed izaziva vrlo neprijatnu reakciju kako na koži životinja tako i ljudi. Kod životinja ove muve najviše napadaju bezdlačne delove kao što je stomak, unutrašnji delovi ušne školjke i glava.

Ujedi ovih muva dovode do izraženog otoka na koži, koji prelazi u čir, pa u krastu. Ujedna životinja je razdražljiva, mesto ujeda je iziritirano i dosta svrbi. Moguće je da čak dođe i do nekroze na mestu ujeda tako da, po zarastanju, na mestu ujeda ostaje ožiljak.

Uobičajena sredstva koja se koriste za odbijanje i teranje muva mogu da preveniraju ove probleme.

Vrlo je važno da vlasnik pažljivo pročita uputstvo preparata koji treba da upotrebi, da ne bi došao u situaciju da upotrebi sredstvo koje je škodljivo za njegovog ljubimca. Najbolje je prokonsultovati se sa veterinrom.

Psa tokom tretmana treba držati u prostoriji za zaštitnim mrežama, gde muve nemaju pristup. Rane treba tretirati i lokalno držati čiste i suve. Zbog štetnog dejstva muva na druge životinje, potrebno je da vlasnik istraži i pronađe izvor muva u okolini i da ga skloni ili uništi (stajsko đubrivo, neuklonjeno smeće i sl.)

Komarci

Kod većine životinja po ujedu komarca pojavljuje se, kao i kod ljudi, uzdignuće na koži koje svrbi. Međutim dokazano je da su neke mačake alergične na ujed komarca, tačnije na određene supstance iz pljuvačke komarca.

Kod takvih mačaka dolazi do pojave izrazite upale kože praćene jakim svrabom, pojavom erozija i krasti.

Ovakve promene se najčešće javljaju na nosu mačke, na vrhovima ušnih školjki ili čak na gaznim površinama šapa.

Ako se mačka adekvatno izoluje od komaraca, oštećenja na koži nestaju za 24h.

Mačke su izuzetno osetljive na zaštiten preparate, pa je konsultacija sa veterinarom obavezna. Osetljivu mačku najbolje je čuvati u prostorijama koje su izolovane od komaraca ili u kavezima koji imaju zaštitne mreže protiv komaraca.

Ušni šugarac

Latinski naziv za ovog šugarca je Otodectes cynotis. Otodectes šugarci nisu specifični za vrstu, tako da jednako napadaju i pse i mačke i vrlo se lako prenose sa životinje na životinju.

Etiologija

Odrasli šugarci Otodectes-a su veći nego šugarci koji parazitiraju u koži, bele su boje i slobodno se kreću po površini ušnog kanala tako da ih je ponekada moguće videti i golim okom.

Životni ciklus Otodectes-a traje tri nedelje. Prosečan životni vek odraslog parazita je oko dva meseca.

Otodectes se hrani tkivnim tečnostima i ostacima epitela. Kako se paraziti hrane u ušnom kanalu, epitel spoljašnjeg ušnog kanala postaje iritiran i ušni kanal stvara pojačane količine ušne masti (cerumen).

Spoljašnji ušni kanal obolele životinje se puni cerumenom, krvlju i eksudatima samog parazita. Sadržaj ušnog kanala poprima tipičan izgled taloga od kafe.

Klinički znaci

Klinički znaci oboljenja mogu da budu vrlo varijabilni, naročito kod mačaka. Kada se oboljenje javlja u tipičnom obliku, bilo da su pas ili mačka u pitanju, dolazi do izrazitog svraba ušiju obolele životinje. Životinja češe uši, trese glavom, krvi glavu u jednu pa u drugu stranu, nervozna je, uznemirena.

Kada bolest traje duže, životinja češanjem oštećuje kožu sa spoljašnje strane uha, tako da je ušna školjka i koža u okolini uha prekrivena ranama i krastama. Kada vlasnik pogleda unutrašnjost uha životinje, primećuje crni gusti sadržaj, koji se uprkos upornom čišćenju svakodnevno stvara.

Ako postoji više životinja u domaćinstvu, jedna po jedna počinju da pokazuju slične simptome.

Oboljenje ušnog kanala izazvano ovim parazitima često se javlja o oblicima koji nisu tipični.

Kod mačaka može da dođe do pojave veće količine crnog sadržaja iz uha, a da se mačka uopšte ne češe i ne pokazuje nikakve druge kliničke znakove oboljenja. Sa druge strane, neke mačke pokazuju izraziti svrab ušiju, a da gotovo uopšte nemaju sadržaj u ušima. Kod pasa se češće pojavljuje jak svrab ušiju bez naročito izraženog sadržaja u ušima.

Bolest se naročito brzo i lako prenosi među mladim životinjama i mlade životinje su daleko osetljivije na ovo oboljenje nego odrasle.

Kod ljudi koji su došli u kontakt sa oblelim životinjama može da da dođe do prolazne, kratkotrajne upale kože ili, što je mnogo ređe, oboljenja uha. U takovom slučaju, neophodno je da se vlasnik obrati humanom dermatologu.

Dijagnoza

Vrlo je važno da vlasnik psa ili mačku koji pokazuju znake iritacije uha što pre odvedu veterinaru. Vlasnik veterinaru treba da pruži što više detalja o tome kada je bolest primetio, kako se simptomi manifestuju, da li je vlasnik sam pokušao da sanira problem, i ako jeste kako i čime.

Veterinar posle detaljnog pregleda psa ili mačke i pregleda uha, dijagnozu Otodectes-a načešće postavlja mikroskopskim pregledom uzorka ušnog sadržaja u kome pronalazi parazite.

Mikroskopski nalaz Otodectes-a potvrđuje uzrok ušnih problema.

Često je moguće da se Otodectes-i pronađu i na drugim delovima tela, naročito na vratu, grebenu i repu. Ovi ektopični Otodectes-i najčešće ne stvaraju nikakve klinički vidljive probleme, ali moguće je da se kod nekih životinja pojavi upala kože koja svrbi životinju.

Terapija

Sve životinje koje su bile u bliskom kontaktu sa životinjom kod koje je dijagnostikovana infestacija Otodectes-om treba da se smatraju zaraženim i da se podvrgnu tretmanu. Ovakve tretmane je obično jako teško sprovoditi u odgaivačnicama ili u pansionima za pse gde istovremeno boravi veći broj životinja.

Temeljno tretiranje životinja propisanim insekticidima kao i detaljno čišćenje smeštajnog prostora su od ogromne važnosti. Potrebno je da se ovakav tretman sprovodi jednom nedeljno četiri puta.

Lokalna terapija ušiju obolelih životinja je takođe veoma važna. Pre i u toku tretmana ušiju preparatima koje prepiše veterinar važno je da se uši temeljno i detaljno čiste da bi se omogućilo bolje dejstvo propisanog leka.

Lokalni tretman ušiju treba sprovoditi minimum trideset dana.

Šuga pasa i mačaka

Šuga je nesezonsko oboljenje koje se najčešće javlja kod pasa i mačaka koje se drže u lošim higijenskim uslovima.

Šuga je kao bolest rasprostranjena po celom svetu, a oboljevaju i ljudi i životinje. Vrlo se lako i brzo prenosi sa oboleloga psa ili mačke direktnim kontaktom ili kontaminiranim priborom ili opremom.

Uzrokuju je šugarci iz tri roda: Sarcoptes, Notoedres i Otodectes, pri čemu su najčešći uzročnici Sarcoptes i Otodectes.

U narednom tekstu bavićemo se oboljenjem koje kod pasa izaziva parazit Sarcoptes scabiei var. canis, a kod mačaka Notoedres cati.

Iako šugarci pokazuju afinitet prema jednoj vrsti životinja, oni mogu da izazovu bolest i kod drugih vrsta. Tako na primer šugarac pasa može da izazove oboljenje i kod mačaka, lisica i ljudi. I mačeći i pseći šugarac imaju sličan životni ciklus koji traje 17-21 dan.

Svojim parazitskim delovanjem na koži šugarci izazivaju jak svrab koji za posledicu ima dodatna oštećenja kože. Ovaj svrab postaje intenzivniji preko noći i u zatvorenim i toplim prostorima. Na oštećenim mestima primećuju se crvenilo, čvorići, ogrebotine, kraste i nedostatak dlake. Može doći i do sistemskih poremećaja u vidu anemije i sekundarnih bakterijskih infekcija.

Lezije koje načine šugarci mogu i spontanu da regresiraju u toku 12-14 dana u slučaju ako je samo nekoliko parazita bilo preneto kratkotrajnim kontaktom.

Reakcija kod ljudi zaraženih šugarcem javlja se u oviru 24h od izlaganja čoveka dejstvu šugaraca. Na ljudima se javljaju uzdignuća na površini kože koja jako svrbe, a najviše ih ima po telu i rukama.

KLINIČKA SLIKA

Pseći šugarac tipično se pojavljuje na donjim partijama stomaka, na grudima i na nogama a gotovo pri svakoj infestaciji bivaju napadnute uši i laktovi.

Bolest se širi brzo i može da zahvati čitavu površinu kože ali je površina leđa gotovo uvek pošteđena. Pas se neprestano češe. Kako bolest napreduje i broj šugaraca raste, tako svrab postaje sve intenzivniji.

Zbog upornog svraba pas je neraspoložen i bezvoljan. Kada se broj parazta u koži psa ustali, bolest može da traje mesecima i godinama. Kod većine obolelih pasa dolazi do uvećanja svih limfnih čvorova.

Neki psi nikada nemaju klasične znakove infestacije.

Kod mačaka je pojavljivanje šuge takođe tipično: prvo se javlja na vrhovima ušnih školjki, a onda se spušta na celo uho, njušku, očne kapke i vrat. Bolest se zatim širi na ekstremitete i stomak. Kao i kod šuge pasa, prisutan je svrab, sve su veće površine kože bez dlake, a dolazi i do oticanja limfnih čvorova.

DIJAGNOZA

Dijagnoza se postavlja pregledom skarifikata kože. Međutim dijagnozu šuge je ponekada jako teško postaviti, pogotovo ukoliko bolest traje dugo, ili ako je životinja tretirana različitim šamponima, kupkama ili mastima.

Postoje i pomoćne ali nespecifične metode za dijagnostiku šuge.

U slučaju da je klinička slika šuge izražena, a da veterinar pregledom kožnih skarifikata nije uspeo da pronađe šugarca, pristupa se probnom tretmanu, pri kojem se životinja ipak podvrgava terapiji protiv šuge.

Diferencijalana dijagnoza treba da isključi različite oblike alergija kao i druge vrste kožnih parazita.

TERAPIJA

Terapija treba da započne što pre je moguće, čim se postavi dijagnoza ili sumnja na infestaciju šugarcima. Bolest se vrlo brzo i lako širi naročiti u odgajivačnicama ili pansionima za pse i mačke.

Osnov terapije je kupanje obolele životinje u rastvorima sredstava koje deluju na šugarce.

U slučaju da životinja koja treba da se podvrgne tretmanu ima dugu dlaku, dlaku je neophodno ošišati. Bez obzira da li se šuga pojavila lokalno na telu životinje ili je bolest zahvatila veću površinu tela, cela životinja mora da se kupa u propisanim rastvorima.

Posebnu pažnju treba obratiti na predeo oko ušiju i očiju pacijenta.

Koža je u ovim delovima obično jako infestirana, a oči se lako iritiraju rastvorima koji se koriste u tretmanu. Najčešće je potrebno da tretman pacijenta traje 4-6 nedelja. Svrab se najčešće intenzivira posle prvog tretmana kupkama ali se kasnijim tretmanima smanjuje i nestaje.

Kod domaćinstava u kojima živi više pasa ili mačaka, sve životinje moraju da se podvrgnu tretmanu bez obzira na to da li pokazuju neke simptome ili ne.

Parazit može da živi u spoljašnjoj sredini do 21 dana tako da pored životinja treba tretirati i sredinu u kojoj životinje borave, prostirke, ležajeve, smeštajni prostor…

Vašljivost

Vašljivost (Pediculosis)

Vaške pasa i mačaka su mali kožni paraziti bez krila i bez očiju ili sa potpuno redukovanim očima. Vaške su specifične za vrstu domaćina. Čitav život vaške provedu na svom domaćinu. Kratko vreme mogu da prežive i van domaćina što je značajno u prenošenju i širenju vašljivosti među životinjama.

Vaške se sa životinje na životinju prenose najčešće direktnim kontaktom, ali i indirektno preko zaraženih češljeva, opreme, prostirki za spavanje, itd.

Klinički znaci

Vaši najčešće izazivaju izrazitu iritaciju i češanje domaćina. Vaši se u većem broju sakupljaju oko prirodnih otvora na telu domaćina, naročito oko anusa. Kod dugodlakih pasa i mačaka naročito mnogo vašaka se skuplja na ućebanim regijama na dlaci, pa zato vlasnici dugodlakih životinja (persijske mačke, avganistanski hrtovi, kokeri…) treba da vode računa da se na ućebanim mestima ne pojave kolonije.

Vaši koje sisaju krv kod mladih životinja mogu da izazovu ozbiljnu anemiju. Vaške koje sisaju krv slabo su pokretne tako da ih čovek lako može da primeti i uhvati.

Za razliku od ovih, vaške koje ujedaju kreću se dosta brzo pa ih je zbog toga teško primeti ili uhvatiti.

Same vaši ne izazivaju velika oštećenja na koži, ali perutanje kože koje izazivaju kao i upalu kože koja nastaje sekudarno zbog intenzivnog češanja domaćina, su ozbiljan zdravstveni problem.

Vašljivost kod mačaka po izgledu može da podseća na milijarnu upalu kože, pa se zato pogrešno i leči.

Životinja zaražena vašima obično dolazi kod veterinara sa zapuštenom kožom i dlakom koja je bez sjaja, sa puno peruti, rana i krastica.

Koža je obično i prljava, ućebana i loše održavana. Oko životinje se širi i neprijatan mirs koji može da podseća na užeglu mast.

U nekim slučajevima obolele životinje su bez simptoma ili se javlja blago perutanje i svrab koji ne utiču značajno na opšte stanje životinje. Ovakve životinje su značjan izvor infestracije za druge životinje i do širenja vašljivosti dolazi neprimetno.

Vašljivost je obično izraženija i češća zimi, verovatno zato što životinje dobijaju gušću, bogatiju dlaku sa jakom podlakom, a i kontakti među životinjama su češći i bliži, pogotvu ako više životinja deli smeštajni prostor. Leti, visoka spoljašnja temperatura, kao i visoka temperatura kože domaćina može da bude smrtonosna za vaške.

Dijagnoza

Često se dešava da vlasnik ne vidi vaške, ili ne zna da ih prepozna, ili infestacija nije uvek toliko invazivna da se vaške lako mogu da pronađu. Zbog svih navedenih razloga bolje je da vlasnik odvede svog ljubimca na pregled kod veterinara koji će tačno da ustanovi koji je kožni parazit i pitanju. Kada ne može da pronađe parazita na koži, veterinar koristi druge dijagnostičke metode pomoću kojih postavlja tačnu dijagnozu.

Kožne parazitske bolesti koje mogu da daju slične simptome su i šuga, “šetajuća perut”, alergijska reakcija na ujed buve…

Terapija

Vaši pasa i mačaka dobro reaguju na većinu komercialnih preparata za uništavanje spoljašnjih parazita životinja.

Tretman protiv vaški treba da se ponovi nekoliko puta u razmaku od po sedam dana.