Ponašanje životinja

Agresija
Agresija je sastavni deo komunikacije između životinja. Ona može biti normalna i patološka.

Normalna agresija predstavlja specifično ritualno ponašnje u kojem svaki položaj tela i oglašavanje ima specifično značenje. Signali se pojačavaju u intenzitetu i postoje da bi upozorili drugu jedinku ili čoveka na pretnju ili fizičku ozledu koja može da usledi.

Ovi signali podrazumevaju: režanje, zadizanje labrnja, brz kratkotrajan ujed koji ne dovodi do probijanja kože.

Pre nego što ispolje agresovno ponašanje, psi obično pokažu znakove anksioznosti, strašljivog ponašanja ili bilo koje vrste emotivnog konflikta.

Ovi znaci podrazumevaju: pojačano zevanje, oblizivanje usana, povijen rep, izbegavanje direktnog kontakta očima, nizak stav tela.

Ujedi najčešće nastaju kada se svi ovi signali izignorišu, a pas ostane izložen istom intenzitetu stresa. Čak i tada, pas dosta dobro kontroliše svoju agresiju, a ona najčešće uključuje jedan ujed i povlačenje.

Signaliziranje najčešće izostaje kada pas, poučen ranijim iskustvima, zna da će sva upozorenja koja bude prikazao biti izignorisana.

Psi kod kojih je bilo kakav vid fizičke ili emotivne traume doveo do psihičke nestabilnosti ne ispoljavaju ovaj upozoravajući obrazac ponašanja. Svoju agresiju ispoljavaju bez prethodno prikazanih upozoravajućih znakova, a napadi obično uključuju višestruke ujede. Ovakvi psi predstavljaju opasnost za okolinu.

Vlasnik nikad ne bi smeo da na svoju ruku rešava bilo koji vid agresivnog ponašanja svog ljubimca.

Uvek je potrebno izvršiti stručnu medicinsku procenu potencijalno rizičnog ponašanja psa i primeniti odgovarajuću biheviorističku terapiju.

Ponašanje koje je posledica straha
Strah predstavlja emotivnu podlogu za većinu biheviorističkih problema životinja. Tipični znaci ponašanja uplašene životinje su:

    • Ukočen i fiksiran pogled ka stimulusu kojeg se životinja plaši (objekat, nepoznata osoba, druga životinja itd.)
    • Nizak stav tela
    • Lajanje, režanje
    • Pojačano dahtanje
    • Podrhtavanje
    • Aktivni pokušaji bekstva iz prostora u kojoj životinja boravi

Nivo straha koji životinja ispoljava odgovara nivou stimulusa i obično, mada ne uvek, biva smanjen kada postoji rutina u susretu sa dotičnim stimulusom. Jedini uslov je da se taj stimulus ne pojačava.

Dakle, šanse da mlad pas prestane da se plaši starijeg i većeg psa su velike ukoliko ga sreće svaki dan i ukoliko veći pas nikada ne ispolji agresivno ponašanja. S druge strane, šanse da pas prestane da se plaši eksplozije petardi su izuzetno male, s obzirom na to da su eksplozije različitog intenziteta i da se javljaju nasumično.

Strahovi koji se često javljaju su: strah od ljudi, drugih pasa, zvukova, saobraćaja. U veterinarskoj klinici psi često mogu da ispolje strašljivo ponašanja kada vide stetoskop, termometar ili špric.

Životinje koje ispoljavaju strašljivo ponašanje najčešće pokušavaju da pronađu utehu kod vlasnika. Nažalost, tešenje i ohrabrivanje životinje u ovakvim situacijama najčešće dodatno pogoršava situaciju.

Dugotrajan strah kod životinje može da dovede do agresije, pa je zato važno da se vlasnici što pre obrate veterinaru za biheviorističku konsultaciju i adekvatno rešavanje strašljivog ponašanja kod svog ljubimaca.

Separaciona anksioznost
Prava separaciona anksioznost koja je posledica prevelike vezanosti za vlasnika je retka.

Razlozi zbog kojih mnogi psi, kada ostanu sami kod kuće postaju destruktivni i bučni (neprestano laju), najčešće nisu posledica separacione anksioznosti.

Uzroke ovakvog ponašanja treba tražiti u dosadi, frustraciji, anksioznosti koja je posledica učestalog kažnjavanja pri povratku vlasnika kući, strahu, fobiji ili kognitivnim poremećajima.

Da bi se postavila dijagnoza prave separacione anksioznosti mora se izvršiti pažljiva analiza ponašanja psa i uzeti u obzir njegovo godište, istorija drugih strahova i fobija.

Ipak, ukoliko vlasnik primeti bilo koji znak destruktivnog ponašanja li učestalijeg oglašavanja, poželjno je da se obrati svom veterinaru kako se trenutno stanje ne bi pogoršalo i dovelo do drugih biheviorističkih problema kao što su agresija, kompulsivno opsesivno ponašanje, pa i separaciona anksioznost.

Uriniranje i defekacija u kući

Štenci i mačići uče da odaberu odgovarajući prostor za uriniranje i defekaciju posmatrajući majku. Kućni trening bi trebalo da imitira ovaj prirodan proces tokom kojeg će štene ili mače steći naviku za ceo život.

Od samog početka štence treba izvoditi u spoljašnju sredinu kako bi vršili nuždu i tamo ih treba hrabriti uz vežbe pozitivnog uslovljavanja.

Mačke preferiraju peščane posipe i skrivene lokacije, tako da mačićima treba obezbediti više lako dostupnih posipa sve dok ne razviju preference ka čvrstom posipu ili spoljašnjoj sredini.

Upotrebu pelena i novinskog papira kao privremenih toaletnih lokacija bi trebalo izbegavati jer ovo dovodi do sticanja loših navika i obavljanja fizioloških potreba u kući.

Kada štenci i mačići usvoje dobre navike, greške u smislu uriniranja ili defekacije se dešavaju isključivo kao razlog bolesti ili emotivnog stresa. Npr. za psa bi bilo očekivano da se uzdrži od obavljanja fizioloških potreba 4 – 5 sati.

Svako nepredviđeno uriniranje ili defekcija u kući koje češće javlja trebalo bi da skrene pažnju vlasniku da kontaktira svog veterinara.