Hirurgija je fizička procedura na tkivu kojom se vrši tretman ili dijagnostika bolesti.

Tipovi hirurgije

Hirurgija može da bude klasifikovana na mnogo načina. Tipična operacija se sastoji od zasecanja tkiva skalpelom i šivenja rane kad je procedura završena. Zasecanje pored standardnog skalpela može da bude i pomoću elektro, ultrazvučnog i laserskog skalpela.

Zatvaranje rane može se izvršiti primarnim ušivanjem, spajalicama, bandažom, adhezivima ili sekundarno, kad rana sama zarasta.

Ponekad se hirurgija klasifikuje po telesnim regijama ili organima koji se operišu, a ponekad i po prirodi tkiva ili tehnici.
 
 
HIRURGIJA MEKIH TKIVA

Oralna hirurgija

• Osnovna oralna hirurgija

Oralnu šupljinu čine: jezik, zubi, vilica. Ove strukture su većim delom obložene mukozom, a okružene obrazima. Životinje koriste usta prilikom tuča, ali i da bi istraživale okoinu. Zbog toga je ova regija često izložena povredama koje zahtevaju rekonstruktivnu hirurhiju i procedure na zubima.

• Složena oralna hirurgija

Pored čestih povreda, u ovoj regiji česte su i genetske anomalije, razvojne abnormalnosti i tumori.

Uklanjanje segmenata vilice u okviru tretmana ovih tumora veoma je efikasna metoda u kontroli određenih tipova tumora. Psi nemaju problema sa jelom čak i nakon uklanjanja ¾ donje vilice. Ovako invazivna metoda je neophodna kako bi se odstranili bolni tumori. Ipak, potreban je period adaptacije dok se pacijent ne navikne na novonastalu situaciju.
 
 
HIRURGIJA: GRUDNA ŠUPLJINA

• Torakotomija

Ovu hirurgiju komplikuje činjenica da je, tokom operacije na otvorenoj grudnoj šupljini, potrebno veštački održavati disanje. Dodatna komplikacija su glavni krvni sudovi i srce, koji sprečavaju pristup ovoj regiji.

Torakotomija može da se uradi između rebara ili uklanjanjem jednog rebra. Pristup je ograničen na malom prostoru, ali zarastanje je obično brzo s minimalnom potpornom terapijom i negom. Za slučajeve koji zahtevaju širi pristup moguće je izvesti proceduru sternalnog razdvajanja (sličnu onoj koja se radi kod ljudi na operacijama na otvorenom srcu). Ovo je zahtevnija operacija i oporavak je znatno duži. Manje invazivna procedura obuhvata primenu endoskopskih i neendoskopskih instrumenata koji zahtevaju samo 2 do 3 mala reza. Nažalost, ne postoji mnogo torakalnih procedura gde bi torakoskopija obezbedila dovoljan pristup.

• Hirurgija pluća

Pluća mogu da budu invadirana razvojnim promenama, lokalnim infekcijama, apscesima, stranim telima i tumorima. Plućna lobektomija (parcijalna ili totalna) ili kompletno uklanjanje jednog plućnog krila indikovana je u određenim slučajevima.

• Medijastinalna hirurgija

Ezofagus, traheja i glavni krvn i sudovi prolaze kroz medijastnum (srednje potporno tkivo krudnog koša). Limfni čvorovi i timus su ovde prisutni. Uklanjanje timoma, trahealnih i ezofageanih tumora i penetrirajućih stranih tela iz ezofagusa ili spoljašnje sredine su veoma čest razlog torakalne hirurgije.

• Vaskularna hirurgija

Najčešća otvorena kardiovaskularna hirurgija vrši se na životinjama radi korekcije patenta duktusa arteriosusa.
 
 
ABDOMINALNA HIRURGIJA

• Abdomen

Abdomen se proteže od dijafragme, rostralno, do dijafragme pelvisne šupljine, kaudalno, i u njemu se nalaze: jetra, bubrezi, bešika, slezina, pankreas, adrenalne žlezde i većina gastrointestinalnog trakta. Bilo koji od ovih organa može da zahteva hirurgiju.

• Urinarni trakt

Stanja bubrega, uretera, bešike i uretre često se istražuju kontrasnom radiografijom i/ili CT-om uporedo s ultrazvučnim pregledom, laboratorijskim testovima krvi i urina. Uretroskopija i cistoskopija se, takođe, praktikuju kod ženki.
 
 
GORNJA RESPIRATORNA HIRURGIJA

• Uho, Grlo, Nos

Uši su sklone kako medicinskim tako i hirurškim problemima. U većini slučajeva bolest se može kontrolisati u ranim fazama, sprečavajući tako progresiju bolesti kad je neophodna operacija. Kožne bolesti koje pogađaju uho dovode to inflamacije, bola i otoka tkiva ušnog kanala. Ovo tkivo zarobi infekciju i gnoj duboko u ušnom kanalu i srednjem uhu.

Kad bolest ovoliko uznapreduje najbolji tretman (ujedno i tretman) može da bude hirurško odstranjenje ušnog kanala. Iako postoji puno komplikacija s invazivnim hirurgijama uha, većina tih komplikacija su minorna i kratkog trajanja.

Kad promene postanu značajne, one se mogu zapaziti i na rendgenu. Na gorenjem snimku vidi se razgradnja koštne strukture bule timpanike, koja može da nastane usled infekcije ili tumora. Zapaljenje unutrašnjeg uha prisutno je u većini slučajeva ukoliko se infekcija proširila do srednjeg uha. Poremećaji ravnoteže i gluvoća su uobičajeni i mogu (privremeno) biti pogoršani medicinskom ili hirurškom intervencijom. Većina ovih problema nestaje kad se započne s tretmanom i kad počne izlečenje.

• Vazdušni putevi

Disanje zahteva prisustvo otvorenih vazdušnih puteva kako bi vazduh prolazio iz nozdrva ili usta u i iz pluća. Nos, nazofarinks, larinks i početni deo traheje čine gornje respiratorne puteve. Ovi organi skloni su širokom spektru problema koje mogu da zahtevaju medicinske i hirurške procedure.

• Problemi nosne šupljine

Oblik glave mnogih rasa, a pogotovo onih s kraćim nosem dovode do distorzije (iskrivljenja) gornjih respiratornih puteva. Kad su nozdrve isuviše narovašene, zahtevaju proširavanje. Ukoliko su uključene u razvojne defekte, potrebna je njihova rekonstrukcija, kao i kod povreda ove regije. Hirurška konstrukcija se uglavnom komplikuje malom količinom mekog tkiva iznad defekta koje je potrebno za rekonstrukciju. Strana tela kao npr. štap, trava popino prase čest su uzrok nazalnih problema mladih pasa. Neke je moguće ukloniti endoskopom, dok je za druge potrebno hirurško odstranjivanje.

Jedan od najneprijatnijih problema u nosnoj šupljini su gljivične infekcije. Njihov uzrok su najčešće Aspergillus vrste. Gljivice uzrokuju jaku inflamaciju i destrukciju. Veoma je teško rano utvrditi uzrok infekcije tako da je ona u momentu postavljanja dijagnoze već veoma aktivna. Gljivične infekcije se izuzetno teško leče. Potrebno je hirurško postavljanje tubusa u frontalni sinus kako bi se lekovi mogli aplikovati direktno u nos i sinuse dva puta dnevno. Nove terapije smanjuju potrebu za ovako agresivnim metodom lečenja, ali je lekove i dalje potrebno aplikovati u sinuse. To se sada može vršiti pomoću aplikacije igle u sinus tokom anestezije. Tretman traje oko jednog sata, igla se izvlači pre nego što je pacijent budan. Većina slučajeva izleči se samo nakon dva tretmana u razmaku od dve nedelje.

Neke tumore u nosu moguće je odstraniti hirurški, a neke ne. Tretman takvih tumora svodi se na radijaciju i hemoterapiju.

• Nazofarinks

Nosna šupljina iz mekog nepca prelazi u nazofarinks. Strana tela, povrede, razvojne ciste i anomalije mekog nepca mogu da utiču na cirkulisanje vazduha u ovoj regiji. U najblažim slučajevima simptom je hrkanje. Što je obstrukcija veća, izraženiji su i klinički simptomi.

Najčešća hirurgija u ovoj regiji je skraćivanje dugačkog mekog nepca. Retko se javljaju anomalije koje dovode do otvorene komunikacije između usne i nosne šupljine koje hrani omogućavaju nesmetan prolaz. Kao rezultat, javlja se inflamacija respiratornih puteva.

• Larinks

Povrede larinksa viđaju se ređe nego razvojne i degenerativne bolesti nepca. Brahiocefalične rase često imaju hipoplastičan larinks i traheju. Ovo je dodatak ostalim poremećajima koji prate sindrom gornjih respiratornih puteva kod ovih rasa. Skloni su laringealnom edemu, everziji laringealnih sakula i laringealnom kolapsu koji se uglavnom prezentuju kao urgentno stanje. Kod drugih rasa može se javiti i laringealna paraliza (pogotovo kod starijih životinja) koja se manifestuje teškim disanjem.

Laringealna paraliza bez kolapsa se mnogo lakše tretira hirurški nego u slučaju kad je kolaps prisutan. Laringealni edem zahteva traheostomu kao trenutno olakšanje disanja. U slučajevima kada je nemoguće korigovati opstrukciju gornjih respiratornih puteva, jedino rešenje je permanentna traheostoma.

• Traheja

Trahealne povrede saniraju se hirurški. Tumori se uklanjaju endoskopski ili otvorenom hirurgijom. Malo toga se može učiniti za razvojno suženu hipoplastičnu traheju. S druge strane, degenerativni razvojni trahealni kolaps ima nekoliko hirurških rešenja. Ovi tretmani ne otklanjaju problem nego smanjuju efekat kolapsa. Komplikacije su česte i ozbiljne. Kad nema faktora koji komplikuju proceduru, preporučuje se stavljanje intratrahealnog stenta.

ORTOPEDSKA HIRURGIJA

Kosti i prateće strukture

Ortopedija je grana hirurgije koja se bavi oboljenjima kostiju i pratećih struktura. Prvo na šta pomislimo kad se pomene termin ortopedija su frakture. Treba znati da su i mnoga druga patološka stanja kostiju, zglobova i kičme povezana s ovim terminom.

Hirurgija zglobova

Zglob je izuzetno složena struktura. Poremećaji koji se javljaju unutar zgloba nisu izolovani, već se javljaju kao rezultat interakcije različitih komponenti zgloba. Hirurgija zglobova obuhvata velik broj procedura. Dele se na dijagnostičke, terapeutske i procedure kojima se spašava fukcionalnost ekstremiteta.

Najčešći problemi odnose se na kuk (displazija, aseptična nekroza glave i vrata butne kosti, luksacije…), koleno (luksacija kolene čašice, ruptura prednjeg ukrštenog ligamenta, patologija meniskusa…), skočni zglob (povreda ahilove tetive, osteohondroza), rame (medijalna nestabilnost, osteohondroza…), lakat (displazija, osteohondroza, luksacija…), zglobove kičmenog stuba (bolest diska…), temporomandibularni zglob (displazija, luksacija…).

Spinalna hirurgija

Kičmeni stub građen je od mnogo individualnih pršljenova, koji su u kontaktu preko intervertebralnog diska. U strukturi diska nalazi se želatinozna tečnost koja je šok apsorber. Degeneracija ili povreda može da dovede do slabljenja struktura diska, pa on, ili puca, ili se na njemu javlja izbočenje. Zbog ograničene zapremine sredine u kojoj se prirodno nalazi, u oba slučaja, disk prodire u kičmeni kanal, vršeći pritisak na kičmenu moždinu. Ova promena dijagnostikuje se kontrastnim snimanjem – mijelografijom. Kompresija kičmene moždine manifestuje se bolom i/ili paralizom. Drugi problemi kičme vezani se za druge strukture na kičmenom stubu.

Frakture

Staromodne udlage se još uvek koriste kao tretman u određenim slučajevima, ali zarastenje je dosta sporo i pri tom često dolazi do gubitka funkcije. Hirurška redukcija i fiksacija kosti je brz metod sanacije fraktura, koji ne prati gubitak funkcije i jaka atrofija. Postoje mnogi metodi sanacije fraktura primenom žice, pinova, šarafa, pločica, eksternih fiksatora…

RUPTURA KRANIJALNOG KRUCIJALNOG LIGAMENTA

Ruptura kranijalnog (ili anterijornog) krucijalnog ligamenta (CCL) je najčešći ortopedski problem kod pasa.

Za razliku od ljudi gde je trauma primarni uzrok ove bolesti, uzrok rupture CCL-a kod pasa je multifaktorijalan. Bez obzira na uzrok rupture, suština je u nestabilnosti kolenog zgloba čija je posledica niz kaskadnih reakcija. U kaskadne reakcije spadaju sinovitis, degeneracija zglobne rskavice, razvoj periartikularnih osteofita, kapsularna fibroza, povreda medijalnog meniskusa. Progresivni osteoarthritis je krajnji rezultat rupture CCL-a bez obzira na tretman, ipak, brzina i stepen ovih promena se mođe redukovati ranom hirurškom intervencijom.

Uzroci

Ruptura CCL-a može da bude akutna i hronična. Akutna rupture je obično traumatska i refleksija je originalne funkcije ovog ligamenta, a to je stabilizacija pokreta kolenog zgloba. Akutna povreda je najčešće rezultat hiperekstenzije ili interne rotacije zgloba koji najčešće nastaju kada pas upadne u rupu, bude zarobljen u ogradi ili prilikom naglog okreta, odnosno menjanja pravca. Padovi i skakanje su također mogući uzroci povrede , onda kada sile nadjačaju jačinu ligamenta. Mogući uzroci hronične bolesti su: slabljenje strukture ligamenta, gojaznost, konformacione anomalije ekstremiteta, imuno-medijatorske bolesti.

Predispozicija

Bilo koji pol, starost ili rasa mogu da imaju ovu bolest. Kod mačaka je nešto manja pojava nego kod pasa. Hronična bolest se javlja kod pasa između 5 i 7 godina starosti.Tipičan primer je ženka, ugojena i loše kondicije. Akutna bolest se uglavnom javlja kod pasa ispod 4 godine starosti i tipičan primer je hiperaktivan pas velikih rasa. Rase sa najčešćom pojavom bolesti su: Bernski planinski pas, Bulmastif, Čau-čau, Nemački ovčar, Zlatni retriver, Labrador retriver, Rotvajler, Bernardinac itd.

Simptomi

Zavise od prirode bolesti (akutna ili hronična), i da li se radi o komletnoj ili parcijalnoj rupture. U zavisnosti od toga, simptomi se kreću od suptilnog šepanja do jako ozbiljnog. Akutne povrede često prati ne spuštanje noge, odnosno šepanje prilikom koga životinja ne nosi svoju težinu. Šepanje se obično smanji za 3 do 6 nedelja, posebno ako se radi o životinji lakšoj od 10 kg. Kod životinja ove veličine se nekada može i razmatrati o samo konzervativnom načinu tretmana. Međutim kod svih većih rasa,a vrlo često i kod ovih manjih, šepanje se ponovo vraća nakon određenog perioda i gotovo nikada se ne vrati prvobitna atletska funkcija zgloba. Degenerativna bolest se dalje razvija progresivno i pored osteoartritisa dolazi i do drugih komplikacija, kao što su:atrofija mekih tkiva, ruptura CCL-a drugog ekstremiteta, smanjena funkcija zgloba, povrede medijalnog meniskusa, tibijalna rotacija i kranijalna luksacija zgloba.

Faktori rizika

Faktori rizika uključuju velike, ugojene, neaktivne pse. Posebnu rizičnu grupu predstavljaju životinje koji su učesnici, zajedno sa vlasnicima, sindroma “ratnog vikenda” (povremena, nenormalna aktivnost, inače neaktivnih životinja).

Kada potražiti pomoć veterinara?

Kada treba posetiti veterinara? Treba ga posetiti što pre, odnosno čim primetite prvu promenu u načinu hoda ili sedenja vašeg ljubimca. Bolest može imati dugu istoriju pre nego što primetite vidljive simptome. Ne pokušavajte lečiti vašeg ljubimca sami, izgubićemo dragoceno vreme! Ovo nije bolest koja je jednostavna za lečenje, zato vodite računa i prilikom izbora stručnog lica.

Pregled, testovi

Životinja se pregleda u hodu različitog intenziteta, a zatim u mirovanju. Posle toga sledi kompletan klinički pregled, ortopedski pregled i neurološki pregled, da bi smo isključili konkurentne bolesti i postavili sumnju da se radi o rupture CCL-a. Zatim se rade specifični testovi za ovu bolest, a to su test kranijalnog povlačenja i tibijalni kranijalni test sabijanja. Konačna dijagnoza se postavlja rendgenogramom. Snima se koleni zglob u neutralnim i stres pozicijama, što je dovoljno da se potvrdi dijagnoza i isključe ostale konkurentske bolesti.

Tretman

Konzervativni tretman tretman u ranoj fazi podrazumeva: mirovanje, upotrebu lekova koji smanjuju zapaljenje i bol, i fizikalnu terapiju. Ova faza traje u proseku između 6 i 8 nedelja.U fazi koji sledi posle inflamatorne faze životinja se stavlja na poseban tretman. Smanjuje se težina, koriste se lekovi koji imaju hondroprotektivno dejstvo, lekovi za smanjenje bola i inflamacije, i fizikalna terapija. Ova terapija ima uspeha kod pasa koji su ispod 10-15 kg telesne mase, i često se funkcija zgloba odvija normalno, međutim ovim ne rešavamo nestabilnost zgloba i progresivnu sekundarnu degenerativnu bolest.

Hirurški tretman podrazumeva preko 300 operativnih tehnika, koje se dele na intrakapsularne i ekstrakapsularne, odnosno unutar i izvan zgloba.. Procenat uspešnosti svih tehnika je podjednak. Dosad se nije odvojila tehnika koja bi se smatrala najboljom za rešavanje ove bolesti i čija bi uspešnost bila 100%.

Najčešće intrakapsularne tehnike za stabilizaciju kolena su “Over-the-top” procedura,”Under-and over” tehnika,”Paatasama” tehnika, Artroskopsko postavljanje grafta.

Većina ovih tehnika se danas ređe koristi jer su povezane sa izraženijom postoperativnom artrozom oboleleog zgloba u poređenju sa ekstrakapsularnim tehnikama.

Najčešće ekstrakapsularne tehnike za stabilizaciju kolena su:”Lateral fabellar suture stabilization( LSS)” – Lateralna stabilizacija pomoću šava oko fabele, Transpozicija fibularne glave, “TPLO” tehnika.

“LSS” je tehnika izbora u našoj praksi, kojom smo postigli jako dobre rezultate. Procenat uspešnosti koji smo postigli je ohrabrujući, imajući u vidu broj pacijenata koji se uspešno oporavio i procente koji su navedeni u radovima o ovoj bolesti.

Bez obzira na tehniku stabilizacije, potrebne je inspekcija celog zgloba, prilikom koje se vrše određene korekcije i pregled meniskusa. Ukoliko postoji povreda meniskusa, vadimo ga parcijalno ili totalno.

Potencijalne komplikacije nakon tretmana.

Komplikacije su vezane za opštu anesteziju, hirurško zarastanje rane, naknadna povreda meniskusa, i naknadna rupture CCL-a drugog kolena.

Fizikalna terapija i dalji režim

Uspešnom procentu oporavljenih pasa u našoj praksi, pored same hirurške tehnike, u velikoj meri zahvaljujemo pravilno sprovedenim periodom oporavka. Oporavak u velikoj meri zavisi od discipline vlasnika i otvorenosti životinje za saradnju. U našoj praksi je fizikalna terapija u postoperativnom periodu koncipirana tako što deo vežbi odrađujemo zajedno sa vlasnikom u našoj praksi, a ostatak vežbi vlasnik obavlja kod kuće. Vlasnik dobija plan vežbi, u kojem je pored opisa vežbi predviđeno i mesto da se upiše šta je od zadatih vežbi odrađeno. Na taj način vežbe se rade svakodnevo i vlasnik i životinja imaju stalnu obavezu, a ne slobodnu opciju, a veterinar stalan nadzor. Sve ovo rezultira bržim vraćanjem u funkciju zgloba i funkcija zgloba je kvalitetnija. Na duže staze problem se na ovaj način rešava brže i bezbolnije.

OCD RAMENOG ZGLOBA

Osteohondroza je bolest koju karakteriše poremećaj u osifikaciji hrskavice. Defekti koji nastaju dovode do nekongruentnosti zglobnih površina što dovodi do osteoartroze.
U rase koje su predisponirane ubrajamo: Labrador retrivere, Bernskog planinskog psa, Bobtejla, Njufaundlendere itd. Mužjaci više oboljevaju. Etiologija i patogeneza ove bolesti još uvek nisu u potpunosti razjašnjene. Klinički i istraživački rad je doprineo današnjem shvatanju faktora koji doprinose razvoju osteohondroznih lezija.

U većini slučajeva lezije se najčešće tipično nalaze na kaudomedijalnoj trećini glave humerusa (nadlaktice). Veoma retko osteohondrozne lezije se mogu naći na kaudalnom rubu glenoidnog procesusa skapule (lopatice).

Nastanak lezija uključuje:

• Genetsku komponentu
• Nutritivne efekte
• Mehaničke sile

Anamneza i klinički simptomi

Karakteristično je da se prvi napadi šepanja javljaju kod obolelih pasa u periodu između četiri i sedam meseci starosti. Nije neobično da psi budu preko jedne godine starosti u trenutku kada se pojavljuju inicijalni simptomi. Dokumentovani stepeni hramanja su različiti. Hramanje je uglavnom u vezi sa fizičkom aktivnosti i udruženo sa ukočenosti nakon odmora, posebno odmora koji prati fizičku aktivnost. Ograničena aktivnost uglavnom vodi ( privremenom ) poboljšanju stanja. Kod kratkodlakih rasa, atrofija ramene muskulature je evidentna. Atrofija ramene muskulature se lako palpira.

Prilikom kliničkog pregleda, nelagodnost je najizraženija tokom ekstenzije ramena. Pacijenti će se opirati ekstenziji ekstremiteta na strani koja je bolnija.

Imperativ je na izvođenju detaljnog kliničkog i ortopedskog pregleda da bi se otkrili eventualni konkurentni problemi.

Ortopedski pregled bi trebalo započeti od šape, zatim ka ostalim delovima ekstremiteta, uzimajući u obzir nenormalnosti koje identifikujemo.

Dijagnoza

Rendgenski pregled bi trebalo da nam da definitivnu dijagnozu. Treba da se snime oba ramena zato što je bolest često obostrana ( preko 65 %). Artrografija sa pozitivnim kontrastom može da bude od pomoći za identifikaciju hrskavičnog flapa koji ne može da se vidi na nativnim snimcima.

Terapija

Neki slučajevi mogu da reaguju na osmonedeljnu terapiju koja se sastoji iz strogog mirovanja i upotrebe analgetika, koju prati postepeno vraćanje u aktivnost. Ovaj pristup je indikovan ako nativni snimak i artrografija pokažu nepostojanje “dissecans” lezija.

Kod pasa koji imaju hrskavični flap ima malo dokumentovanih dokaza efikasnosti konzervativne terapije i kliničke studije pokazuju da samo oko 50% pasa ozdrave, zašta je obično potrebno 7 meseci. Konzervativno tretirani psi kod kojih se razviju zglobni miševi mogu kasnije da počnu da hramaju ako zglobni miš prouzrokuje mehaničku interferencu sa zglobnim površinama bicepsne tetive.

Hirurško odstranjivanje hrskavičnog flapa dovodi do veoma brzog povratka zgloba u funkciju bez hromosti, obično unutar 2 meseca. Dakle, u većini slučajeva kada se flap identifikuje preporučuje se hiruška intervencija.

Postoperativno, nastavlja se sa primenom analgetika još 2-4 nedelje koristeći duže davanje kod bilateralnih slućajeva.

Hiruška intervencija se dosta dobro podnosi i samo dan posle zahvata pacijenti hodaju sa onolikim stepenom hromosti sličnim onom pre operativnog zahvata. Strogo mirovanje od 10 dana trebalo bi da bude praćeno minimalnom aktivnošću na povodniku još 4-6 nedelja. Nakon toga sledi postepeno vraćanje u normalnu aktivnost ako je progres zadovoljavajući. Većina slučajeva će biti klinički zdrava za 6-8 nedelja. Neki slučajevi kod kojih je otklonjen veoma veliki flap zahtevaju duži oporavak. Kod pacijenata koji su afektovani bilateralnom bolešću situacija je složenija i zahteva poseban pristup.

U preko 65 % slučajeva oboljenje se dijagnostikuje na obe noge

Ponekad, hromost može da ostane i posle uspešnog uklanjanja hrskavičnog flapa. Kada oporavak nije zadovoljavajući i kada se hromost i bol u ramenu nastave, ponovno ispitivanje je indikovano. Retko, može da se formira novi flap posle operacije koji izaziva stalan bol i zato mora da se ukloni.

U većini slučajeva, normalni stepen neograničene fizičke aktivnosti je moguć 2 meseca posle hiruškog zahvata. Ovi psi su obično bez znakova bolesti čak i pri visokom stepenu aktivnosti.

EKSTERNI FIKSATORI

Eksterna fiksacija je jedan od načina stabilizacije fraktura.

Ovaj metod fiksacije je u poslednje vreme u ponovnoj ekspanziji zbog potrebe za minimalno invazivnim fiksacijama ( u zoni frakture ).

Eksterna fiksacija omogućava rano vraćanje noge u funkciju. Implanti zauzimaju minimalni prostor u tkivu. Glavni segmenti koji obezbeđuju čvrstinu se nalaze spolja.

Indikacije za eksternu fiksaciju su:

• Frakture sa puno fragmenata
• Pogrešno srasle frakture ili one koje nisu srasle
• Otvorene frakture
• Ugaoni deformiteti
• Dodatna fiksacija
• Transartikularna fiksacija
• Frakture mandibule
• Jednostavne frakture

Fizikalna terapija

Ciljevi fizikalne terapije su poboljšanje i održavanje funkcionalnih sposobnosti bolesnih, povređenih i zdravih životinja. Selekcija pravilnog tretmana je neophodna da bi rezultat terapije bio dobar i dugoročan

Fizikalna terapija životinja se primenjuje pre svega kod ortopedskih i neuroloških problema kao dopuna hirurškom, konzervativnom tretmanu ili kao tretman sam za sebe. Terapija je bitna i za sportske pse, kao i starije pse u cilju održavanja optimalne funkcije. Metodi koji se koriste za fizikalnu teraiju životinja su terapeutske vežbe, masaža, elektro terapija, ultrazvuk, hidro terapija, krio terapija…

Pre terapije je bitan pregled. Pregled ima za cilj određivanje funkcionalnog nivoa i prirodu problema. Nakon pregleda se pristupa izradi terapeutskog plana. Plan se izvodi iz postojećeg problema, trenutnog funkcionalnog nivoa, opreme i znanja terapeuta, individualnih odlika pacijenta i vlasnika.

Fizioterapija kod najčešćih ortopedskih problema.

Idealno bi bilo izvoditi terapiju na pacijentima koji ne osećaju jak bol. Nažalost to se retko dešava. Najčešći uzroci bola su vezani za zglobove, kosti, mišiće, tetive, ligamente ili kombinaciju. Manifestacije ortopedskih problema su, bol, kontrakture, ukrućenost, abnormalan hod… Svi ovi problemi za vraćanje u normalnu ili približno normalnu funkciju zahtevaju dug rehabilaticioni period.

Ruptura kranijalnog krucijalnog ligamenta

Fizikalna terapija kod ovih pacijenata započinje u preoperativnom period. Nastavlja se u posteoperativnom period. Terapeutski plan zavisi između ostalog i metoda sanacije rupture ligament ( TTA, TPLO, LSS…), zatim starosti, rase, stanja meniskusa, trajanja bolesti…
Fizikalna terapija je korisna i u akutnoj fazi kao dopuna konzervativnog tretmana. Na taj način se smanjuje bol, otok, zapaljenje, redukuje atrofija mišića, održava opseg pokreta… Tehnike koje se koriste su masaža, istezanje, krioterapija, elektroterapija, ultrazvuk…

Luksacija patele

Fizioterapija može da bude dopuna konzervativnom tretmanu ili hirurškom tretmana. Kod ove bolesti terapeutski plan zavisi od stepena luksacije, starosti, trajanja bolesti, tretmana…

U ranom postoperativnom toku akcenat je na kontrolisanim šetnjama, krioterapiji, vežbama u sagitalnom planu. Zatim se uvodi elektro terapija, ultrazvuk, vežbe propriocepcije, hidroterapija.

Stabilnost zgloba se postiže između ostalog i rekvizitima za trening balansa.

Osteoartritis

Osteoartritis je čest kod pasa i značajno utiče na aktivnost psa. Otežano kretanje uz stepenice, na ravnom, sedanje, ustajanje, šepanje su najčešći simptomi. Osteoartritis se vrlo često nalazi na više zglobova što kretanje životinja dodatno otežava.

Fizikalna terapija u značajnoj meri pomaže ovim pacijentima. Ciljevi su smanjenje bola, poboljšanje opsega pokreta životinja, bolja funkcionalnost.

Najčešće se uz medikamente koristi u sklopu fizikalne terapije masaža, istezanje, vežbe, elektroterapija, ultrazvučna terapija, hidroterapija i akupunktura.

Gubitak telesne mase igra vrlo bitnu ulogu za postizanje cilja. Tako da u okviru terapije vlasnici dobijaju i preporuke za ishranu svojih ljubimaca.

Vežba pasivnog pokreta omogućava bolji pokret zgloba.

Frakture

Fizioterapija u slučaju fraktura zavisi od tipa fracture, načina fiksacije, nivoa oporavka. Prezicna uputstva za vlasnika kojih će se pridržavati kući su veoma bitna za siguran oporavak pacijenta.

Ciljevi fizikalne terapije su podrška procesu zarastanja kosti, održavanje i poboljšanje opsega pokreta, preveniranje kontraktura i poboljšanje mišićne mase i funkcionalnosti ekstremiteta. U akutnoj fazi nakon operacije indikovana je krioterapija, lagana masaža i pasivni pokreti. Nakon zadovoljavajućih rezultata u zarastanju kosti, uvode se terapeutske vežbe i hidroterapija. Uočavanje bilo kakavih mogućih komplikacija na vreme je vrlo bitno.

Tetive, ligamenti i povrede mišića

Najčešće tretirana oboljenje se odnose na patologiju tetive bicepsa, trauma na tetivama, ligamentinma I mišićima. Fizioterapija se vodi paralelno uz medicinsku terapiju. U slučaju hirurških zahvata bitni faktori su koliko dugo je period imobilizacije i kada je sigurno da se počne sa mobilizacijom povređene regije. Ova tkiva zahtevaju oprez prilikom povećenje inteziteta tretmana i pažljivo praćenje ishoda.

Fizikalna terapija u neurologiji

Rehabilitacija neuroloških pacijenata zahteva saradnju terapeuta, životinje i vlasnika da bi se adekvatno ostvario terapeutski plan. Ovi pacijenti su veoma često paralizovani ili u bilo kom smislu njihova funkcionalna sposobnost je ugrožena. Terapija traje dugo i često je progres gotovo nevidljiv u određenim periodima. Sve su ovo faktori koji obezhrabruju vlasnika i depresivno utiču na psihu životinje. Zadatak terapeuta je da dobrom komunikacijom sa životinjom i vlasnikom uticaj ovih faktora svede na minimum.

Nervni sistem se dosta sporo oporavlja, tako da je vrlo bitno ne odustati od terapije suviše rano. Pravilna terapija kod ovakvih pacijenata u zavisnosti od problema može da izazove čudo.

Vrlo bitno je ne dozvoliti vlasnicima da se osećaju sami pred izazovima kao što je manuelno pražnjenje bešike…

Intervertebralna bolest diska

Fizikalna terapija kod ovih pacijenata počinje odmah nakon operacije ili je sastavni dio konzervativnog tretmana. Postoperativna rehabilitacija obuhvata osnovne radnje, kao što su okretanje pacijenta, održavanje suvog ležaja, monitoring pražnjenja. Asistirano stajanje i šetnja se ohrabruje već jedan dan nakon operacije. Pasivni pokret i blaga masaža su poželjni što ranije u zavisnosti od oporavka pacijenta.

Fizikalna terapija se nastavlja uz uključivanje ostalih tretmana bar do perioda kada se životinja može kretati nezavisno.

Degenerativna mijelopatija

Degenerativna mijelopatija je progresivna degenerativna bolest kičmene moždine. Najčešće se pojavljuje kod Nemačkih ovčara i Kolija. Simptomi su progresivan gubitak koordinacije, ukrštanje zadnjih nogu tokom hoda s vremena na vreme, slabost zadnjih nogu. Bolest ne prati bol. Ta činjenica je jako dobra s gledišta fizikalne terapije jer nam omogućava aktivnu rehabilitaciju odmah nakon postavljanja dijagnoze.

Fizioterapija može da uspori napredovanje bolesti i održavati funkcionalnost i mišićnu masu i izdržljivost.

Fibrokartilogeni embolizam

Fibrokartilogeni embolizam je prouzrokovan problemom snabdevanja kičmene moždine krvlju. Bolest karakteriše akutni nastanak. Odnosno akutna paraliza

Terapeutski protokol kod ovog problema je identičan onom sa bolesti diska. U ovom slučaju jedini tretman ovoga stanja je fizikalna terapija i treba je početi što pre.

Prebacivanje težišta je jedna od terapeutskih vežbi koja se koriste u terapiji ovog problema.

Povrede perifernih nerava

Povrede perifernih nerava su: prekid nerva, oštećenje, tumori, ishemijske bolesti, trauma… Najčešće povrede su na brahijalnom pleksusu, n.ischi, n. radialis. Prognoza i trajanje terapije zavise od jačine povrede. Fokus terapije je na stimulaciji nerva i održavanju mišićne mase.

Uz samu terapiju se upotrebljavaju i mnogi potporni tretmani.

Lumbosakralna stenoza, cauda equina sindrom

Lumbosakralna stenoza je hronično neurološko oboljenje. Ovaj sindrom uzrokuje nekoliko poremećaja. S patofiziološke tačke gledišta radi se o traumi nerava u lumbosakralnoj vezi. Uobičajen rezultat je atrofija mišića. Cilj fizikalne terapije je preveniranje atrofije, održavanje funkcije postoperativno. Fizikalna terapija je i sastavni deo konzervativnog tretmana. Važan segment terapije je smanjivanje bola i zapaljenja koje je posledica ove bolesti. Fizikalna terapija se uglavnom sastoji od elektroterapije, masaže, istezanja, terapeutskih vežbi. Aktivna terapija zavisi od trenutnog statusa životinje i napredovanja. Terapijski izazov su sportski psi i njihov oporavak i povratak u aktivnost koju su imali prethodno.

Fizikalna terapija u sportu

Fizikalna terapija je veoma bitna u radnom delu života pasa koji se koriste kao sportski psi. Najčešće su to službeni, radni,psi, psi za lov, agility… Fizikalna terapija pored tretmana povreda koje su česte zbog zahteva pred koje se stavljaju ovi psi ima ulogu i u pripremi pred aktivnost. Na ovaj način psi ostvaruju bolji učinak na takmičenjima i učestalost povreda je manja.

Individualni trening program se pravi nakon analize pokreta, potreba psa i očekivanja vlasnika.

Preventivna briga je veoma bitan segment sportskog psa. Tu spada kao dodatak individualnom program i masaža, istezanje, zagrevanje, rashlađivanje, aquaterapija, uputstva za vlasnika. Metabolizam napetih mišića je loš. Napeti mišići utiču na pokrete u zglobovima ekstremiteta i kičme. Nepravilni pokreti dalje pojačavaju napetost mišića. Napetost uzrokuje je još napetosti i bola, smanjuje oprez i povećava verovatnoću povrede. Napet mišić se brzo umara, elastičnost je slaba, opseg pokreta je lošiji.

Fizikalna terapija prevenira “stress” povrede, poboljšava period oporavka i poboljšava kapacitet performansi.

Fizikalna terapija kod seniora

Fizikalna terapija ima veoma bitnu ulogu kod starijih pacijenata.

Nakon razumevanja primarne bolesti i mogućih sekundarnih komplikacija se pristupa pravljenju terapeutskog plana. Najčešći problem gerijatrijskuh pacijenata su prekomerna telesna masa, artitisi, kardiovaskularni problem, terapija bola…

Fizikalna terapija doprinosi održavanju fizičke aktivnosti, snage, smanjivanju mišićne atrofije, poboljšanju pokretanja zglobova, smanjenju bola.

Hirurgija oka

Hirurgija oka indukovana je kod mnogih oftalmoloških oboljenja kako kod pasa tako i kod mačaka. U zavisnosti od lokacije invadiranog tkiva, hirurških tehnika koje se na tom mestu mogu primeniti, ona se može klasifikovati na hirurgiju:

Spoljašnje strukture oka
Površinske strukture oka
Unutrašnje strukture oka

ili:

Konvencionalnu hirurgiju
Mikrohirurgiju
Elektrohirurgiju
Lasersku hirurgiju

Kapci

Na kapcima je takođe nekad potrebna hirurgija kako bi se sanirale neke povrede i razvojne anomalije. Oni mogu da budu uvrnuti unutra ili spolja, ili da budu suviše napeti ili suviše labavi. Bilo koja od ovih malformacija prouzrokuje različiti stepen problema, a većina može da se reši hirurgijom.

Višak trepavica je čest problem koji se može rešiti elektrolizom, krioterapijom ili hirurškom ekscizijom, kako bi se sprečio ponovan rast. Svaki slučaj se mora pažljivo proceniti kako bi se odredila najpodesnija tehnika.

Kornea

Povrede na kornei su uobičajene. Laceracije i rane koje potiču od stranih tela zahtevaju hirurško zatvaranje. Duboki ulceri predstavljaju ozbiljan problem s obzirom na to da penetriraju unutar prednje komore oka dozvoljavajući prodor infekcije i stranog materijala. Kad se na vreme odreaguje, proces se može medicinski zaustaviti.

Razni konjunktivalni falpovi i graftovi mogu se koristiti kako bi se nadomestili površinski slojevi.

Nedostatak sekrecije suza može se tretirati medicinski, ali kad se ovo pokaže neadekvatinim i kad postoje stalni kornealni problemi, može se primeniti transpozicija kanala pljuvačne žlezde. Tada se deo obilne produkcije pljuvačke preusmerava u oko. Ovo može da dovede do poremećaja kad je hrana u ustima jer dolazi do pojačanog lučenja sekreta u oko.

Sočivo

Dislokacija sočiva je problem koji se javlja kod većine rasa pasa. Kad se ovo dogodi, sočivo ošteti korneu. Neophodno je da se sočivo ukloni kaudalno, iza irisa, ili da se hirurški odstrani.

Obolele individue zbog katarakte nisu u stanju da vide detalj. Ukoliko retina funkcioniše, onda vredi razmisliti o hirurgiji koja će otkloniti kataraktu. Obimna hirurgija za otklanjanje sočiva ima svoje mane i rizik od komplikacija je visok.

Retina

Oštećenje retine je jako ozbilno i teško za tretman. Laserska hirurgija se koristi kako bi se sprečilo širenje odvajanja retine i nekada se može koristiti za njeno ponovno pripajanje.

Tim veterinara za neurologiju i neurohirurgiju za male životinje pruža negu pacijentima s neurološkim poremećajima mozga, unutrašnjeg uha, kičmene moždine i pršljenova, kao i bolestima mišića, nerava i perifernog nervnog stistema.

Savremena dijagnostika i modaliteti snimanja poboljšavaju dijagnoze teških i složenih bolesti. Za istraživanje spinalnih, intrakranijalnih i neuromuskularnih poremećaja dostupni su nam dijagnostički postupci koji uključuju saradnju sa ostalim specijalističkim oblastima.

Ovo obuhvata urgentnu medicinu, intenzivnu negu, radiologiju, anesteziju, kardiologiju, onkologiju, internu medicinu, hirurgiju i oftalmologiju.

Ovakav timski pristup omogućuva svakom pacijentu da koristi kolektivno iskustvo kompletnog zdravstvenog tima, a ne samo doktora primarne nege.

Opseg usluga uključuje dijagnostiku i lečenje intervertebralnog diska, Wobbler sindroma, neuromuskularnih poremećaja, intrakranijalne neoplazije, upalnih poremećaja centralnog nervnog sistema, frakture kičme i napada kod pasa i mačaka.