Proliv se definiše kao povećanje količine vode u fecesu i volumena fecesa praćen ubrzavanjem crevnih pokreta.

Etiologija

Osnovna podela dijareja tankih creva je na osnovu njihovog trajanja na akutne i hronične.

Akutna dijareja može da bude uzrokovana : neodgovarajućom ishranom ili netolerantnošću životinje na neku od komponenti hrane; crevnim parazitima; toksinima; crevnim infektivnim bolestima kao što su parvoviroza, salmoneloza, infekcija korona virusom; sistemskim infektivnim bolestima kao što su štenećak, leptospiroza; metaboličkim bolestima kao što su uremija, hipofunkcija nadbubrežne žlezde; kao i akutne dijareje nepoznate etiologije.

Hronična dijareja može da bude uzrokovana : infestacijom crevnim parazitima; parcijalnom opstrukcijom creva; sistemskim bolestima kao što su bolesti jetre, pankreasa ili hipofunkcija nadbubrežne žlezde; kao i hronične dijareje nepoznate etiologije.

Vrlo je važno da se odredi tačan uzrok dijareje, a da bi se uzrok što pre otkrio, potrebno je da vlasnik obrati pažnju na sve pojave koje prate proliv njegovog ljubimca, kao i da veterinaru tačno i detaljno odgovori na sva pitanja u vezi sa držanjem i ishranom psa/mačke.

Važno je obratiti pažnju na sledeće :

Trajanje dijareje - dijareja može da traje nekoliko dana i nekoliko meseci, pa čak i godina. Zato je važno da se naglasi kada se prvi put javila. Takođe je važno da se zna da li je dijareja konstantna ili se javlja povremeno.

Ishrana - problemi sa ishranom su najčešći uzrok pojave dijareje kod pasa i mačaka. Mnogi vlasnici i ne znaju koje namirnice treba da izbegavaju u ishrani pasa ili mačaka, pa iz najbolje namere stvore ozbiljne probleme svom ljubimcu. Zbog toga je bitno da vlasnik veterinaru detaljno ispriča kako hrani svog psa ili mačku.

Apetit - podaci o apetitu pacijenta često pomažu da se dijareja pravilno klasifikuje. Naročito treba da se obrati pažnja da li pas ili mačka imaju perverzan apetit, ili da li im je apetit normalan, a jedinka primetno mršavi.

Izgled fecesa - treba da se obrati pažnja kakve je konzistencije feces, da li je potpuno tečan ili kašast, da li u njemu ima ostataka hrane, crevnih parazita, krvi, sluzi.

Postojanje gasova - pojačano oslobađanje gasova iz creva obično ukazuje na poremećaj u resorpciji hrane. Gas se u crevima oslobađa prilikom bakterijske razgradnje neresorptivnih ugljenih hidrata u debelom crevu.

Učestalost defekacije - ovo je bitan podatak na osnovu koga veterinar najčešće može da proceni da li su kod pacijenta u pitanju problemi sa tankim ili debelim crevom.

Povraćanje - ovo je najčešći simptom kod zapaljivih procesa u gastrointestinalnom traktu mačaka. Može da se javi kako kod oboljenja tankih i debelih creva, tako i kod mnogih sistemskih bolesti.

Tenezmusi - definišu se kao preterano naprezanje prilikom defekacije. Informacije o njihovom postojanju ili odsustvu daju veterinaru korisne podatke u proceni da li je u pitanju proces na tankom ili debelom crevu.

Gubitak telesne težine - ovo nije specifičan simptom za oboljenja creva, ali uz druge simptome daje podatke koji su bitni za konačnu dijagnozu.

Okruženje - kontakt životinje sa životinjama koje imaju dijareju ili se sumnja da su zaražene crevnim parazitima je bitan podatak u dijagnostici. Radni psi koji se podvrgavaju strogom i napornom treningu predisponirani su za pojavu stresne dijareje. Ovaj oblik dijareje karakteriše smenjivanje normalne stolice sa prolivom.

Dijareja je vrlo česta kod mačića prilikom odbijanja od sise i promene životne sredine.

Rasa - treba naglasiti da nijedna bolest propraćena prolivom nije specifična za samo jednu rasu, ali rasna predisponiranost za pojedina oboljenja postoji.

Uzroci akutne dijareje tankih creva su podeljeni u sledeće grupe :

• akutne dijareje izazvane ishranom
• akutne dijareje izazvane toksinima ili lekovima
• akutne dijareje izazvane infektivnim agensima ekstraintestinalne prirode
• akutne dijareje urođene i neklasifikovane dijareje

Akutne dijareje izazvane ishranom

Dijareja koja nastaje usled problema sa ishranom je vrlo česta kod pasa, a ređa kod mačaka. Kod odraslih životinja problemi nastaju kada životinja pojede staru ili pokvarenu hranu, kada konzumira hranu koja za nju nije primerena, kada vlasnik naglo promeni način ishrane svoga ljubimca i kada životinja pojede veću količinu kostiju, kamenja, dlaka, itd. Dijareja može da se javi i u slučaju prejedanja. Pojedini psi ili mačke su osetljivi na određene komponente hrane, na primer na laktozu iz mleka, na masnu hranu, na začinjenu hranu na aditive iz gotove hrane za pse.

Kada se ustanovi uzrok dijareje, veterinar propisuje odgovarajuću dijetu i režim hranjena. Ako se vlasnik savesno pridržava propisanih mera, dijareja se brzo smiruje i stolica se normalizuje. Ponekad nije lako ustanoviti koja komponenta hrane dovodi do dijareje kod mačke ili psa, i tada se propisuje eliminaciona dijeta da bi se uzrok ustanovio.

Akutne dijareje izazvane toksinima i lekovima

Dijareja je čest neželjeni pratilac oralne primene lekova i lekovitih sredstava.

Od medikamenata koji mogu dovesti do dijareje najčešće su u pitanju nesteroidni antinflamatorni lekovi koji utiču na srčani rad, na primer digitalis, lekovi koji deluju protiv crevnih parazita, lekovi iz grupe citostatika, kao i mnogi lekovi iz grupe antibiotika.

Egzogeni toksini sa kojima se životinje često sreću su: biološki toksini - enterotoksini koji nastaju usled zagađenja hrane bakterijama, trovanje teškim metalima, trovanje insekticidima gde spada i predoziranje preparata za suzbijanje buva i krpelja kod pasa i mačaka, trovanje kućnim ukrasnim biljkama.

Dijareju izazvanu toksinima i medikamentima obično prati i čitav niz drugih simptoma kao što su povraćanje, opšta slabost životinje, nekoordinisani pokreti, drhtanje, tikovi, pojačana salivacija. Prateći simptomi kao i intenzitet dijareje zavise od vrste toksina ili leka koji je dospeo u organizam životinje, kao i od količine unetih materija.

Pošto dijareja čini samo jedan od simptoma trovanja, mora se prvenstveno otkloniti njen primarni uzrok, a zatim se dijareja tretira simptomatski.

Akutne dijareje izazvane infektivnim agensima

U grupu dijareja izazvanih infektivnim agensima spadaju

dijareje izazvane parazitima, glistama, protozoama, bakterijama, virusima ili rikecijama.

Dijareje izazvane parazitima - glistama

Crevni paraziti koji se najčešće sreću kod malih životinja su :
oble gliste (Ascaridae): Toxocara canis, Toxocara leonina kod pasa i Toxocara leonina i Toxocara cati kod mačaka.
pantljičare (Cestodae): Dipylidium caninum Taenia pisiformis, T.taeniaeformis, Echinococcus spp. Mesocestoides spp.
ankilostomide (Ancylostomidae): Ancylostoma caninum
uncinarije (Uncinariae):Uncinaria stenocephala.

Dijareje izazvane parazitima - protozoama

Crevne protozoe koje se najačešće sreću kod malih životinja su :
kokcidije (Coccidiae): Isospora, Cryptosporidium i Toxoplasma
đardija (Giardiae): Giardia duodenalis

Crevni paraziti su čest problem kod pasa i mačaka. Oni mogu da izazovu blage, čak neprimetne kliničke simptome, ali takođe mogu da dovedu i do teških, po život opasnih simptoma. Kod mladih životnja je češća pojava težih simptoma.

Mlade životinje infestirane crevnim parazitima su često neraspoložene, bez apetita, lošeg kvaliteta dlake i nadutog stomaka. Prisutan je proliv u kojem mogu ali i ne moraju da se primete crevni paraziti. Crevni paraziti se ponekada mogu zapaziti i u povraćenom sadržaju.

Kod odraslih životinja vlasnici primete samo dijareju manjeg ili većeg intenziteta. Dijareja može da bude prisutna stalno ili da se javlja povremeno, može da bude u vidu potpuno tečne ili kašaste stolice, i u stolici mogu ali i ne moraju da se pojave crevni paraziti.

Infestacije crevnim parazitima naročito su opasne kod mladih životinja jer često dolazi do sekundarnih infekcija bakterijama ili virusima.

Infestacije crevnim parazitima su ređe kod mačaka nego kod pasa. Jedan od faktora koji smanjuje mogućnost infestacije mačaka je i taj što mačke zatrpavaju svoj izmet i tako otklanjaju potencijalne izvore infestacije. Kod pasa je česta i prenatalna infestacija štenaca (infestacija pre rođenja, putem majčinog krvotoka), koja se kod mačaka ne javlja.

Za dijagnostiku crevnih parazita presudan je koprološki pregled koji vrši veterinar, na osnovu čijih rezultata propisuje adekvatnu antiparazitsku terapiju.

Oble gliste (Ascaridae)

Postoje četiri potencijalna puta za infestaciju oblim glistama i to su : prenatalna infestacija štenaca transplacentarnom migracijom (migracija uzročnika kroz posteljicu), infestacija štenaca i mačića putem majčinog mleka, infestacija per oralnim unošenjem infektivnih jaja i infestacija putem per oralnog unošenja intermedijalnog i slučajnog domaćina (miševi, ptice, insekti...) parazita.

U telu domaćina, askaride prolaze kroz više razvojnih oblika i migriraju kroz organizam domaćina prolazeći kroz jetru, pluća, gastrointestinalni trakt i tkiva.

Gotovo svi novorođeni štenci infestirani su larvama T. canis koje se nalaze u njihovim plućima zbog transplacentarne migracije parazita. Zbog toga štenci u starosti od tri nedelje, u svojim crevima imaju odrasle parazite i jaja parazita.

Kod mačića, glavni izvor infestacije je mleko majke, jer kod mačića ne dolazi do prenatalne infestacije sa T. cati.

Terapija i preventiva - Na tržištu postoje mnogi efektivni preparati za tretman askaridoza. Pošto se većina štenaca rađa infestirana askaridama, potrebno je da se prvi tretman štenaca protiv crevnih parazita izvrši između druge i treće nedelje starosti, pre nego što se jaja askarida prvi put pojave u fecesu štenaca.

Tretman treba ponoviti i u četvrtoj, šestoj i osmoj nedelji starosti štenaca da bi se uništile askaride koje su dospele u organizam prenatalno, putem majčinog mleka i unošenjem infektivnih jaja preko usta.

Zajedno sa štencima, obavezno treba tretirati i kuju.

Pantljičare (Cestode)

Infestacija patljičarama kod pasa i mačaka obično ne dovodi do teških kliničkih simptoma. Moguća je pojava proliva jačeg ili slabijeg intenziteta ali opšte stanje životinje nije drastično poremećeno.

Dipylidium caninum je pantljičara koju prenose buve i koja izaziva intenzivan svrab u predelu anusa tako da se pas liže i grize u tom predelu.

Echinococcus spp. je pantljičara koja ne izaziva primetne simptome kod infestiranog psa ili mačke, ali izaziva vrlo ozbiljno i teško oboljenje kod ljudi. Psi i mačke se najčešće infestiraju ehinokokusom kada pojedu higijenski neispravno meso koje nije termički obrađeno.

Redovna dehelmintizacija (terapiranje sredstvima protiv crevnih parazita) kao i kontrolni koprološki pregledi izmeta životinja su najvažnije mere u zaštiti zdravlja i ljudi i životinja.

Ankilostomide (Ancylostomidae) i Uncinarije (Uncinariae).

Znaci infestacije parazitom Ancylostoma caninum variraju od neprimetnih do krvave, profuzne stolice, povraćanja, opšte slabosti, nedostatka apetita, dehidracije i zaostalosti u rastu.

Kod teško invadiranih štenaca javlja se anemija koja može dovesti i do uginuća.

Infestacija ankilostomama nastaje prenatalno, putem majčinog mleka, unošenjem infektivne larve preko usta, unošenjem slučajnog domaćina i penetracijom infektivne larve kroz kožu.

Patogeno dejstvo parazita je u direktnoj vezi sa količinom krvi koju ovi paraziti posisaju, kao i sa krvavljenjima i gubicima tečnosti do kojih dovode.

U prevenciji oboljenja izazvanih ovim parazitima jako je važna redovna dehelmintizacija pasa i mačaka i to po istoj šemi koja je navedena kada smo govorili o oblim glistama.

U odnosu na parazitarne dijajreje izazvane glistama, dijareje izazvane parazitima protozoa predstavljaju daleko manji problem u veterinarskoj praksi malih životinja. Za razliku od pasa i mačaka protozoarna oboljenja tankih creva su veliki problem u intenzivnom držanju živine i kunića.

Predisponirajući faktori potrebni da bi do infekcije protozoama došlo su: visoka virulenca agensa, visoka infektivna doza, nizak ili smanjen imunitet domaćina, postojanje još nekog oboljenja domaćina, velika populacija pasa ili mačaka na malom prostoru (odgajivačnice, pansioni za pse i mačke), nekvalitetna ishrana i nehigijenski uslovi držanja životinja.

Kokcidije (Coccidiae)

Najveći broj kokcidija koje se pronalaze u tankim crevima pasa i mačaka su komensali i ne izazivaju nikakve patogene efekte. Izosporijaza i kriptosporijaza su najčešća oboljenja pasa i mačaka izazvana kokcidijama.

Izosporijaza je kod pasa izazvana sa Isospora canis, I. ohioensis i I. burrowsi, a kod mačaka sa Isospora felis. Psi i mačke se najčešće inficiraju kada im u organizam iz kontamirane okoline dospeju infektivne oociste, ili kada konzumiraju meso prelaznog ili slučajnog domaćina zaraženo infektivnim oocistama.

Mnogi štenci i mačići su inficirani izosporama ali ne pokazuju nikakve simptome, niti imaju bilo kakve smetnje u funkcionisanju sistema za varenje - dobro jedu i napreduju. Klinički simptomi se javlju kada je infekcija oocistama jako velika zbog loših uslova držanja mladunaca - prenatrpanost, nehigijena, nekvalitetna ishrana, držanje mladunaca sa starijim kategorijama, postojanje još nekog oboljenja, poremećaji u varenju... Naročito rizični prostori za držanje štenaca i mačića su pet-šopovi, odgajivačnice i pansioni za pse.

Najčešći klinički znaci izosporijaze su dijareja, koja može da varira od kašaste stolice do profuzne dijareje sa primesama krvi i sluzi u sebi, nedostatak apetita ili jako slab apetit, dehidracija, gubitak na telesnoj težini i povraćanje.

Dijagnozu postavlja veterinar pregledom svežeg fecesa i pronalaskom oocista.

U terapiji je često dovoljno da se poboljšaju uslovi higijene, držanja i nege životinja, pa da simptomi nestanu. Kod upornijih infekcija, primenjuju se lekovi iz grupe kokcidiostatika.

Kriptosporijaza - je oboljenje koje se povremeno javlja kod štenaca i mačića.

Kod mladih životinja, kriptosporijaza se manifestuje vodenastom stolicom, slabim apetitom i dehidracijom, dok kod starijih životinja nema simptoma koji ukazuju na to da je životinja kriptosporama zaražena.

Terapija inficiranih životinja najčešće nije potrebna, već je dovoljno da se poboljšaju uslovi držanja i nege. Međutim, kod životinja kod kojih je imunitet suprimiran, neophodno je primeniti odgovarajuću terapiju. Problem u terapiji kriptosporijaze je u tome što pacijent vrlo slabo reaguje na terapiju, a vlasnici moraju da budu spremni na lošu prognozu.

Đardija (Giardia)

Giardia spp. je protozoa koja parazitira u prednjim partijama tankih creva mnogih životinjskih vrsta, uključujući i pse i mačke.

Glavni izvori infekcije za pse i mačke su hrana ili voda u kojima su prisutne infektivne ciste giardije. Divlje životinje su rezervoari đardija, domaće životinje mogu da se zaraze kada piju vodu iz bara, potoka ili kada pojedu neki otpadak ili inficiranu divlju životinju.

Klinički znaci đardioze se javljaju kod štenaca i mačića, dok kod odraslih životinja infekcija obično prolazi subklinički, ili se javlja krv u stolici. Kod mladih životinja javlja se dijareja, neprijatnog mirisa i svetle boje. Životinja slabo jede, nema apetit i mršavi. Dijareja, kao najkarakterističniji znak, može da bude akutna ili hronična, može da se javlja povremeno ali može i da traje stalno.

Obično je infekcija đardijama mešana sa nekom virusnom, bakterijskom ili parazitarnom bolešću.

Na đardiozu veterinar uvek može da posumnja kada ima slučajeve dijareje kojima ne može da otkrije uzrok i ako je od sličnih simptoma obolelo više životinja koje se zajedno drže. Dijagnozu giardioze postavlja veterinar pregledom fecesa.

Prognoza za životinju obolelu od đardioze je odlična kada se primeni odgovarajuća terapija.

Dijareja može da bude simptom virusnih oboljenja koja su lokalizovana prvenstveno u digestivnom traktu kao što su parvovirusna, rotavirusna i koronavirusna infekcija.

Međutim, dijareja može da bude i jedan od simptoma težih virusnih oboljenja koja napadaju i druge organe i organske sisteme. Takva oboljenja su: štenećak, leukemija mačaka (FeLV), imunodeficijencija mačaka (FIV).

Parvovirusna infekcija

Pseća parvoviroza je oboljenje koje je među vlasnicima pasa poznatije kao ,,mačija kuga.“

Parvovirus je vrlo kontagiozan i dugo preživljava u spoljašnjoj sredini. Raširen je među psećom populacijom u čitavom svetu. Virus ima afinitet prema ćelijama tankog creva, kosne srži i limfnim ćelijama.

Moguće je da se inficiraju psi svih starosnih kategorija ali najčešće sa vidljivom kliničkom slikom oboljevaju psi koji su mlađi od godinu dana. Psi mlađi od šest nedelja starosti ređe oboljevaju jer ih štiti pasivno prenesen imunitet od majke.

Infekcija obično nastaje peroralnim putem. Od trenutka unošenja infektivnih čestica do pojave prvih kliničkih simptoma obično prođe oko pet dana. Kada virus stigne u organizam psa, on prvo dospeva u timus, sledećeg dana napada druga limfna tkiva, trećeg i četvrtog dana od infekcije nalazi se u krvi, a između četvrtog i sedmog dana napada ćelije crevnih kripti.

Klinička slika

Klinička slika počinje apatijom, a onda upornim i jakim povraćanjem. Pas u početku povraća hranu, a zatim i tečnost koja može da bude penasta, žuta, žutozelena ili beličasta. Ponekad u povraćenom sadržaju mogu da se vide i primese krvi. Pas postaje slab i bezvoljan. Nema apetit. Sledeći simptom koji se pojavljuje je obilan proliv. U početku je stolica gušća, ali vremenom postaje ređa, da bi na kraju postala potpuno tečna.

Stolica često ima boju trule višnje jer je pomešana sa krvlju. U ovim slučajevima pas teško kontroliše defekaciju.

Dijagnoza

Dijagnoza se uspostavlja na osnovu kliničke slike, laboratorijskih analiza i brzih komercijalnih testova.

Veterinar treba da posumnja na parvovirusnu infekciju kod svakog psa koji je doveden sa akutnom dijarejom ili povraćanjem ako je pas mlađi od godinu dana.

Ranija vakcinacija pa i revakcinacija psa ne isključuje uvek mogućnost da je pas oboleo od parvoviroze.

Terapija

Započinje čim se izvrše osnovni klinički pregledi. Zasniva se na sprečavanju dehidratacije, davanjem infuzije i potporne terapije. Nažalost, uprkos adekvatnoj terapiji stepen smrtnosti je i dalje visok.

Psi oboleli od parvoviroze predstavljaju opasan izvor infekcije za druge pse, zato ih treba držati strogo odvojeno od drugih pasa. Ljudi koji dolaze u kontakt sa bolesnim psima treba da izvrše sve preventivne i dezinfekcione mere kada dolaze u kontakt sa zdravim životinjama. Period izolacije obolelog psa treba da traje najmanje još jednu nedelju od potpunog prezdravljenja obolelog psa.

Dijareja izazvana virusom mačeće panleukopenije

Mačeća panleukopenija je vrlo teška, lako prenosiva bolest izazvana parvovirusom. Virus ima izražen afinitet prema ćelijama crevnog epitela, hematopoetskom tkivu kao i prema limfoidnom tkivu.

Najčešće oboljevaju mačići u starosnom dobu između tri i pet meseci starosti. Simptomi kod mačaka obolelih od panleukopenije su vrlo slični sa simptomima pasa obolelih od parvoviroze: u početku mačka puno povraća, neraspoložena je, telesna temperatura joj je povišena, ne pokazuje nikakav apetit, eventualno hoće da uzme tečnost koju često povrati.

Sledeći simptom koji se javlja je jak proliv koji je u početku svetlosmeđe ili žute boje, da bi kasnije u sebi sadržao primese krvi ili je čitava stolica tamnocrvene boje. Vrlo često dolazi do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija što još pogoršava kliničku sliku. Vrlo brzo se razvija dehidracija.

Dijagnoza panleukopenije mačaka se obično postavlja na osnovu podataka o vakcinalnom statusu mačke, na osnovu kliničke slike, kao i na osnovu izrazite panleukopenije (smanjenje broja belih krvnih zrnaca u krvi). Postoji i mogućnost serološke dijagnostike ove virusne bolesti, ali se u rutinskoj praksi ona ne primenjuje.

Terapija se bazira na nadoknadi tečnosti putem rastvora elektrolita, smirivanjem povraćanja i proliva, upotrebom antibiotika prema proceni veterinara, kao i na dobrim uslovima držanja i nege obolele mačke. Međutim, često se dešava da i pored svih primenjenih mera dođe do razvoja komplikacija bolesti u vidu endotoksemija i posledičnog pada telesne temperature ispod normale, razvoja anemije, žutice, sekundarnih bakterijskih ili gljivičnih oboljenja, koje dovode do fatalnog ishoda bolesti.

Najvažnija preventivna mera je redovna vakcinacija mačaka. Preporučuje se da se mačići prvi put vakcinišu protiv panleukopenije između šeste i osme nedelje starosti. Revakcinacija se vrši za tri do četiri nedelje. U periodu između vakcine i revakcine, kao i desetak dana po revakcini mačiće treba držati u uslovima izolacije.

Profilaksa

Mere preventive se svode na redovnu vakcinaciju pasa i mačaka.

Psi i mačke mogu da budu zaraženi mnogim bakterijskim vrstama, opasnim po zdravlje ljudi. To su: Salmonella, Campylobacter i Yersinia.

Salmoneloza

Salmonela je organizam koji je vrlo otporan i dugo preživljava u spoljašnjoj sredini. Psi i mačke se najčešće inficiraju kada preko usta unesu infekte, bilo zagađenom hranom ili vodom.

Klinička slika

Klinički znaci salmoneloze obično nastaju tri do pet dana od kada je životinja došla u kontakt sa infektivnim agensom, a simptomi se manifestuju u vidu vodenaste ili sluzave dijareje koja može da sadrži krv. Osim ovoga javljaju se i povraćanje, povišena temperatura, opšta slabost.

Simptomi kod mačaka su obično nespecifični. Salmonela je najčešće uzrok hroničnih i povremenih dijareja kod mačaka.

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu kliničke slike i laboratorijskih metoda izolacije uzročnika.

Terapija

Terapija se primenjuje kod životinja koje ispoljavaju kliničke simptome u vidu opšte slabosti, povišene telesne temperature, jakog proliva i povraćanja kao i kod onih sa znacima sistemske infekcije. Zasniva se na primeni antibiotika i infuzije.

Prognoza kod životinja obolelih od Salmoneloze je dobra osim kod životinja koje pokazuju simptome septikemije i bakterijemije.

Kampilobakterioza

Uzročnik kampilobakterioze kod pasa i mačaka je Campylobacter jejuni. Kampilobakterioza izbija obično u uslovima slabe higijene i držanja životinja, kao što su loše održavane odgajivačnice i pansioni za pse.

Psi i mačke predstavljaju značajan rezervoar Campylobacter-a i potencijalni izvor infekcije za ljude. Kod ljudi Campylobacter izaziva zapaljenje tankih i debelog creva, a ponekad se javljaju i teški znaci bakterijemije.

Klinički simptomi

Većina pasa i mačaka u crevima nosi uzročnike kampilobakterioze, ali ne pokazuje nikakve simptome. Infekciji su sklonije mlade životinje koje su već obolele od nekog primarnog oboljenja ili su pod imunosupresivnom terapijom. Opisani znaci kampilobakterioze su vodenasta ili vodenasto-sluzava stolica koja u sebi može da sadrži i krv.

Telesna temperatura je obično u granicama normale.

Dijagnoza

Definitivnu dijagnozu kampilobakterioze je teško postaviti, pošto je Campylobacter čest nalaz i u stolici zdravih životinja.

Terapija

U toku terapije životinje vlasnici treba da sprovode pojačane higijenske mere u držanju životinje, jer se bakterije pojačano eliminišu u spoljašnju sredinu preko stolice koja postaje moguć izvor infekcije ljudi.

Jersinioza

Yersinia enterocolitica je mikroorganizam koji je raširen svuda u svetu i koji kod ljudi, a ponekad i kod životinja može da izazove zapaljenje tankih i debelog creva. Od pasa obično oboljevaju štenad. Bolest se karakteriše dijarejom koja je sluzavo-krvava.

Kod pasa obolelih od jersinioze prognoza je dobra uz odgovarajuću antibiotsku terapiju. Međutim, kod mačaka i pored odgovarajuće terapije može da dođe do uginuća.

Osetljivost na hranu kod životinja je klasifikovana u dve grupe: alergije i netolerantnost prema određenoj namirnici.

Osnovna razlika između alergija i netolerancije je u tome je što se kod alergija u organizmu životinje javlja imuni odgovor, a kod netolerancije, ovog odgovora nema.

Tegobe izazvane hranom su čest uzrok hroničnih oboljenja pasa i mačaka, ali se teško dijagnostikuju i samim tim su dugotrajan uzrok problema.

Klinički znaci

Klinički znaci koji se javljaju kod živoinja koje su osetljive na određenu namirnicu u ishrani su: uporni prolivi koji variraju u konzistenciji, a mogu biti i sa primesama krvi. Takođe se javlja i povraćanje, a vremenom životinje postaju primetno izmršavele.

Osetljivost na hranu može da se javi u bilo kojoj starosnoj dobi.

Dijagnoza

Da bi se došlo do prave dijagnoze potrebno je puno strpljenja i vremena kako kod veterinara, tako i kod vlasnika.

Dijagnostika podrazumeva kompletna ispitivanja i analize svih problema koji su u vezi sa gastorintestinalnim sistemom. Tek nakon isključivanja ostalih bolesti, pristupa se eliminacionim dijetama.

S obzirom na to da se uspešnost određene vrste hraniva proverava u periodu od tri do četiri nedelje, realno je očekivati da će za identifikaciju hraniva koje pravi problem biti potrebno više meseci.

Terapija

Osim eliminacione dijete, veterinar će ponekad prepisati lekove koji će doprineti bržoj stablilizaciji opštih kliničkih simptoma. Potrebno je takođe korigovati nedostatak vitamina i minerala koji se javlja zbog poremećaja funkcije u želudačno-crevnom sistemu.

Debelo crevo predstavlja završni deo sistema za varenje. Nastavlja se na tanka creva i anatomski se sastoji se iz tri dela, to su slepo crevo ili cekum, kolon i rektum.

Za razliku od ljudi kod kojih slepo crevo može da izazove ozbiljne zdravstvene probleme, kod životinja takvi problemi nisu opisani. Kolon je najduži deo debelog creva. U kolonu se odigravaju vrlo važne funkcije kao što je ekstrakcija vode i elektrolita iz sadržaja, sakupljanje izmeta i i njegovo izbacivanje u spoljašnju sredinu. U kolonu takođe dolazi i do varenja onih organskih materija koje nisu svarene u tankim crevima.

Rektum je završni deo sistema za varenje koji spaja debelo crevo sa spoljašnjom sredinom.

Defekacija ili izbacivanje fecesa u spoljašnju sredinu je refleksni čin, iniciran rastezanjem zidova završnog dela kolona.

Uzroci oboljenja debelog creva

Oko 60% slučajeva oboljenja debelog creva su uzrokovani prisustvom parazita u debelom crevu ili neadekvatnom ishanom. Većina vlasnika ne shvata značaj redovnog čišćenja životinja od crevnih parazita kao i značaj pravilne ishrane.

Redovna dehelmintizacija (čišćenje od crevnih parazita) štiti na prvom mestu zdravlje ljudi, a odmah zatim i zdravlje njihovih ljubimaca.

Zapaljenska bolest debelog creva, kolitis, najverovatnije nastaje kao posledica više predisponirajućih faktora kao što su imuni mehanizmi, genetski uticaji, infektivni agensi i psihosocijalni faktori.

Tumori debelog creva kod pasa čine 30-60% od svih tumora koji se pojavljuju u sistemu za varenje. Kod mačaka oni čine 10-15% tumora koji se pojavljuju u mačećem sistemu za varenje.

Pored ovih oboljenja, javljaju se i bakterijska zapaljenja debelog creva, uvrnuća debelog creva, kao i megakolon, oboljenje koje se češće sreće kod mačaka nego kod pasa a karakteriše ga proširenje čitavog zida debelog creva.

Megakolon može da bude urođen ili da nastane zbog nekog drugog primarnog uzroka kao što je prelom karlice.

Simptomi oboljenja debelog creva

Najčešći simptom koji može da govori o bolesti debelog creva je proliv, mada kod nekih oboljenja debelog creva dolazi i do zatvora.

Proliv koji se javlja prilikom oboljenja debelog creva obično u sebi sadrži dosta sluzi, takođe često sadrži manju ili veću količinu sveže krvi.

Prilikom defekacije obolela životinja pokazuje znakove neprijatnosti i uznemirenosti a primetni su i jaki grčevi stomačnih mišića.
Frekvencija defekacije je često povećana.

U većini slučajeva oboljenja debelog creva životinja pokazuje volju za šetnjom i apetit ostaje nepromenjen.

Primetan gubitak telesne težine je redak osim ako se bolest debelog creva nije pojavila zajedno i sa bolešću tankog creva, ili sistemskom bolešću, malignim procesom ili sa infestacijom crevnim parazitima.

Dijagnostika oboljenja debelog creva

Da bi se dijagnostikovala bolest debelog creva, potrebno je od vlasnika saznati detaljnu istoriju pacijenta, obaviti klinički pregled i, po potrebi, pristupiti daljim dijagnostičkim metodama kao što su: koprološki pregled, radiološki pregled, ultrazvučni pregled i kolonoskopija sa biopsijama.

Problemi sa ishranom

Bolesti debelog creva prouzrokovane neadekvatnom ishranom češće se javljaju kod pasa nego kod mačaka. Psi, a pogotovu štenci, daleko su skloniji gutanju različitih predmeta iz okoline kao i namirnica koje nisu primerene za ishranu pasa.

Vlasnici često iz neznanja, ali i iz dobre namere, ponude svom ljubimcu neadekvatnu hranu i tako dovedu do ozbiljnijih poremećaja. Problemi nastaju i kada se životinja prejede, a ponekad je dovoljno da i sam vlasnik naglo promeni jednu granuliranu hranu drugom, pa da nastane proliv debelog creva. Pse ne bi trebalo hraniti ostacima hrane sa trpeze, a takođe bi ga trebalo sprečiti da jede ostatke hrane iz kante za otpatke.

Ako veterinar iz razgovora sa vlasnikom ustanovi da su pas ili mačka pojeli neadekvatnu hranu najčešće će preporučiti odmor stomaka od 12h. Takođe će utvrditi da li je potrebno uvesti infuziju ako je ljubimac dehidriran.

Posle perioda gladovanja životinju treba hraniti visoko svarljivim namirnicama raspodeljenih u većem broju obroka. Hrana treba da sadrži nizak procenat masnoće, visok procenat lako svarljivih ugljenih hidrata, kao i proteine koji su visoke biološke vrednosti.

Stolica obolele životinje se obično normalizuje u toku 3-5 dana.

S obzirom na to da postoje gotove veterinarske dijete, najbolje je konsultovati se sa veterinarom koji će preporučiti adekvatnu terapijsku dijetu.

Problemi sa parazitima debelog creva

Infestacija crevnim parazitima Trichuris vulpis je jedan od najčešćih uzroka akutnih ili hroničnih oboljenja debelog creva kod pasa. Izmet obolelog psa obično sadrži veću ili manju količinu sveže krvi i veliku količinu sluzi. Psi ponekad pokazuju izrazitu bolnost prilikom palpacije stomaka, smanjen apetit i gubitak telesne težine. Važno je napomenuti da mnogi infestirani psi ne pokazuju nikakve kliničke simptome i opasan su izvor zaraze za druge pse.

Odrasle gliste u crevima pasa produkuju jaja koje pas putem izmeta izbacuje u spoljašnju sredinu. Jaja Trichuris-a mogu godinama da opstanu u spoljašnjoj sredini i da budu izvor infekcije za druge pse.

Sigurna dijagnoza se postavlja koprološkim pregledom izmeta i pronalaženjem prepoznatljivih jaja Trichuris vulpis-a.

Veterinar će po dijagnostikovanju ovoga oboljenja propisati odgovarajuće sredstvo za čišćenje od crevnih parazita, kao i njegovo doziranje.

Kod štenaca čišćenje od crevnih parazita treba vršiti na svakih mesec dana, a kod odraslih pasa u intervalima od tri meseca do šest meseci u zavisnosti od sredine u kojoj pas boravi.

Infestacija ljudi parazitima Trichuris je kontraverzna i nije dokazana, ali vlasnici treba da budu upoznati sa higijenskim merama pri uklanjanju psećeg izmeta. Potrebno je redovno čišćenje od crevnih parazita.

Tumori debelog creva

Tumori koji se pojavljuju u debelom crevu malih životinja čine 30-60% od svih tumora koji se javljaju u sistemu za varenje pasa i 10-15% mačaka.

Klinički znaci kod životinja koje u debelom crevu imaju neki od tumora su najčešće nejasni i nekarakteristični pa ih je nemoguće razlikovati od kliničkih znakova koji se javljaju kod drugih bolesti debelog creva. Sistemski znakovi oboljenja obično nisu prisutni osim kod uznaperedovale bolesti.

Tumori debelog creva, bilo da su benigni ili maligni po prirodi, javljaju se obično kod srednje starih ili starijih životinja, ali opisane su pojave tumora i kod životinja ispod dve godine.

Da bi se postavila dijagnoza tumora potrebno je izvršiti opšti klinički pregled, rektalni, rendgenološki i ultrazvučni pregled. Da bi se utvrdilo da li je tumor debelog creva po svojoj prirodi maligni ili benigni neophodno je izvršiti patohistološki pregled uzorka tumora.

U zavisnosti od prirode tumora veterinar se odlučuje da li da izvrši operativno odstranjivanje tumora ili neku drugu terapeutsku meru.

Najčešći poremećaj u pokretljivosti jednjaka je oboljenje koje se naziva megaesophagus. Megaesophagus predstavlja generalizovano proširenje jednjaka usled nedostatka peristaltičkog talasa zidova ovog organa. Javlja se najčešće kod pasa, dok je kod mačaka jako redak.

Megaesophagus može da bude urođen ili stečen megaesophagus, koji se najčešće javlja kod odraslih pasa.

Urođeni megaesophagus

Većina štenaca ispoljava prve simptome bolesti ispod deset nedelja starosti. Utvrđeno je da je urođena forma megaesophagusa nasledna i to autozomalno recesivno nasledna. Rase pasa kod kojih se megaesophagus češće pojavljuje su: foksterijeri, patuljasti šnauceri, doge, irski seteri, nemački ovčari, labrador retriveri, njufaundlenderi i šar-pei. Međutim, megaesophagus se sreće i kod mešanaca, kao i kod pasa kod kojih nije poznat raniji predak koji je bolovao od megaezofagusa.

O samom razlogu ovog oboljenja se ne zna mnogo, ali se smatra ga da je u pitanju kasnija inervacija i sazrevanje jednjaka.

Vlasnik primećuje prve stimptome kada štenetu u hranu počne da dodaje čvršće komponente poput granula, itd. Štene počinje da povraća hranu ili neposredno po obroku, ili nekoliko sati nakon obroka. Hrana se štencima često vraća kroz nos. Simptomi se vremenom pogoršavaju i štene primetno zaostaje u razvoju u odnosu na druge iz legla. U sadržaju koji obolelo štene izbacuje mogu se primetiti i tragovi krvi. Moguća je pojava i aspiracione upale pluća.

Nasledni megaesophagus odraslih pasa

Nasledni megaesophagus odraslih pasa se javlja najčešće između sedme i petnaeste godine starosti. Ne postoji rasna ili polna predisponiranost. Uzrok nastanka ovog megaesophagusa nije sa sigurnošću utvrđen, ali se pretpostavlja da je u pitanju poremećaj u nervnoj provodljivosti. Simptomi su isti kao i kod prethodno opisanog oblika megaesophagusa.

Sekundarni megaesophagus

Postoje mnoge bolesti pasa koje sekundarno dovode do pojave megaesophagusa: povrede jednjaka ili pripadajućih nervnih puteva, zapaljenske bolesti, tumori, oštećenja centralnog nervnog sistema (na primer kao posledica štenećaka), oštećenje nervnih puteva, neuropatije, trovanja, endokrini poremećaji...

Dijagnoza

Svakog psa dovedenog zbog problema sa povraćanjem, veterinar mora vrlo pažljivo da pregleda, jer sam vlasnik često ne razlučuje da li je u pitanju povraćanje ili vraćanje hrane (regurgitacija). Da bi se postavila tačna dijagnoza neophodno je uraditi radiografska snimanja. Endoskopija se ne koristi u postavljanju dijagnoze, ali korisno ju je uraditi jer nam daje podatke o eventualnim oštećenjima jednjaka ili o postojanju zapaljenja jednjaka. Kada se kod šteneta dijagnostikuje megaesophagus, najčešće se radi o urođenom megaezofagusu. Međutim, kada se megaesophagus dijagnostikuje kod odraslog psa, često je teško razlučiti da li je u pitanju nasledni megaesophagus odraslih pasa ili sekundarno nastao megaesophagus. Kada je u pitanju sekundarno nastao megaesophagus, potrebno je utvrditi i uzrok njegovog nastanka. Pošto postoje mnogi mogući uzroci sekundarnog megaesophagusa, kliničar na osnovu pregleda psa i svoje procene odlučuje koje će se analize dalje vršiti u cilju postavljanja tačne dijagnoze.

Prognoza

Prognoza kod pasa obolelih od megaesophagusa zavisi od uzroka pojave ove bolesti. Takvog psa bi trebalo isključiti iz priploda. Čak kod 60% ovakvih pasa razvija se aspiraciona pneumonija. Kod vrlo malog broja pasa dolazi do spontanog nestanka simptoma oboljenja.

Terapija

Terapija na prvom mestu zavisi od uzroka megaesophagusa. Ako je u pitanju sekundarni megaesophagus, mora da se tretira primarna bolest. Svakoj životinji oboleloj od megaesophagusa treba da se zadovolje energetske potrebe. Važno je obezbediti psu takav način ishrane koja će mu pružiti adekvatnu količinu svih hranjivih materija uz minimalan gubitak hrane putem regurgitacije.

Psu treba davati visoko kalorične obroke podeljene u male porcije. Posuda sa hranom bi trebalo da stoji na visini kako bi se silom gravitacije potpomogao put hrane do želuca.

Pokušavalo se da se megaesophagus tretira sa čitavim nizom različitih lekova, ali bez većeg uspeha. Hirurški tretman takođe nije doveo do značajnih rezultata.

Ezofagitis predstavlja zapaljenski proces na sluzokoži zida jednjaka. Može da se manifestuje u vidu blagih zapaljenskih promena na površini sluzokože, ali i u vidu teških, ulceroznih promena na sluzokoži ovog organa.

Mukozni sloj jednjaka formira barijeru koja štiti dublje slojeve od oštećenja. Ovaj zaštitni sloj se sastoji od sluzi koju produkuju ćelije zida jednjaka i bikarbonatnih jona (bikarbonatni joni imaju važnu ulogu u neutralizaciji kiselih produkata koji dospevaju u jednjak u toku vraćanja hrane iz želuca). Poremećaj ili oštećenje ovog zaštitnog sloja dovodi do pojave zapaljenskih, erozivnih ili ulceroznih oštećenja na sluzokoži jednjaka.

Ezofagitis može da bude primaran i sekundaran. Primarni ezofagitis je obično uzrokovan direktnim kontaktom životinje sa uzrokom oštećenja. Na primer, različiti kiseli ili bazni proizvodi kao i korozivne materije, opekotine, zračenje kao i strana tela koja životinja unese u jednjak.

Sekundarni ezofagitis je obično posledica nekog primarnog oboljenja, kao što je na primer megaezofagus.

Klinički znaci

Znaci koji se javljaju kod upale sluzokože jednjaka variraju od težine promena, a mogu da budu blagi, skoro neprimetni, ali i takvi da ugrožavaju život životinje. Znaci koji karakterišu ezofagitis ukuljučuju pojačano balavljenje, poremećaj ili nedostatak apetita, perverzan apetit, slabljenje životinje, vraćanje konzumirane hrane i tečnosti na nos ili usta. U pljuvački životinje obolele od oesophagitisa najčešće se nalazi krv ili sukrvica, kao i veći ili manji parčići nesvarene hrane.

Moguća je i pojava visoke telesne temperature. Česta komplikacija ezofagitis je aspiraciona upala pluća.

Dijagnoza

Da bi se postavila sumnja na oesophagitis, moraju se prikupiti svi podaci od vlasnika o tome šta je životinja jela, kakve su joj navike, da li ima običaj da u usta uzima strana tela, da li je životinja u sredini u kojoj boravi mogla da dođe u kontakt sa insekticidima, sredstvima za održavanje higijene u kući i sl.

Fizički pregled pacijenta retko može da pomogne u dijagnostici ezofagitisa, ali ga je vrlo važno detaljno izvršiti da bi se eliminisale moguće diferencijalne dijagnoze. Međutim, moguće je da veterinar prilikom pregleda otkrije znake upale jezika ili ždrela, naročito ako je životinja uzela neku kaustičnu supstancu. Životinja može i da pokazuje bol kada veterinar prepipava regiju vratnog dela jednjaka. Kontrastni rendgenološki pregled je jako važan metod dijagnostike, jer se uz pomoć ove metode mogu otkriti promene u izgledu sluzokože jednjaka.

Endoskopija je takođe koristan metod pregleda pacijenta.

Terapija

Nakon što utvrdi uzrok ezofagitisa, veterinar pristupa tretmanu. Ukoliko je uzrok ezofagitisa neka korozivna hemijska supstanca, obavezno je treba isprati rastvorom blage kiseline (kod trovanja bazom) ili rastvorom blage baze (ako je u pitanju kiselina).

Kod lakših slučajeva ezofagitisa, oboljenje se obično sanira za nekoliko dana bez ikakve specifične terapije.

Vlasniku se savetuje da prvi dan po pojavi ovoga oboljenja životinji ne daje da konzumira ikakvu hranu ili tečnost. Sledećih dana preporučuje se davanje tečne ili kašaste hrane na sobnoj temperaturi i vrlo brzo dolazi do prestanka svih simptoma.

Kada su u pitanju teži slučajevi ezofagitisa, terapija zahteva punu pažnju i angažovanje vlasnika, kao i svakodnevne posete veterinaru. Zbog nemogućnosti da konzumira hranu, životinja se mora svakodnevno veštački hraniti.

Veštačka ishrana mora da traje onoliko dugo dok se ne pojave prvi simptomi poboljšanja, kada vrlo lagano treba početi sa uvođenjem tečne hrane. Hrana treba da bude tečna, umereno temperirana, treba je davati u manjim obrocima i treba da ima visok sadržaj proteina, a nizak sadržaj masti.

Vlasnik mora da obrati naročitu pažnju na svoga ljubimca u doba kada dolazi do prvih znakova poboljšanja, jer je životinja gladna, i može da se desi da pojede nešto što joj ne prija, što može da dovede do pogoršanja.

Specifična terapija koju primenjuje veterinar za životinju obolelu od ezofagitisa se sastoji iz lekova koji štite površinu jednjaka i stvaraju zaštitni sloj na površini.

U terapiju je potrebno uključiti antibiotike ukoliko veterinar posumnja da je došlo do oštećenja dubljih slojeva jednjaka ili ako je došlo do razvoja aspiracione upale pluća. Kod životinja kod kojih je izražena bolnost usled ezofagitisa treba primeniti lokalnu analgetsku terapiju lidokainom.

Dilatacija i torzija (proširenje i okretanje) želuca je oboljenje koje se javlja samo kod pasa, i to kod velikih rasa pasa sa dubokim grudnim košom: nemačke doge, nemački ovčari, bokseri, dobermani, veliki šnauceri... Postoje opisani slučajevi dilatacije i torzije želuca kod malih rasa pasa kao što su pekinezeri, ali u daleko manjem procentu nego kod velikih rasa pasa.

Oboljenje se obično javlja kod pasa starosti između dve i deset godina.

Pravi uzrok ovoga oboljenja nije poznat, mada postoje terorije o genetskoj predispoziciji pasa na ovo oboljenje, sumnja se i na probleme u anatomskoj građi i položaju organa u ovoj regiji, kao i na probleme u pokretljivosti želuca obolelih pasa. Fizička aktivnost i način ishrane psa mogu biti predisponirajući faktori za pojavu ove bolesti ali oni nisu njen uzrok.

Dilataciju želuca treba razlikovati od prepunjenosti želuca koja se javlja kada se pas prejede. Štenci su skloni prejedanju tako da se kod njih prepunjenost želuca javlja čeće, ali ne dolazi do razvoja simptoma dilatacije. Dilatiran želudac kod obolelog psa je nadut jer je ispunjen velikom količinom vazduha, pa može da ostane u ovom položaju (dilatacija) ili može da se okrene oko svoje ose usled čega oboljenje nazivamo torzija ili volvulus želuca. Kada se dogodi torzija želuca, pas ubrzo ulazi u stanje šoka, jer želudac, usled promenjenog položaja vrši pritisak na vitalne krvne sudove.

Klinička slika

Prvi simptomi koje vlasnik primeti kod psa su uznemirenost, nemogućnost da se skrasi na jednom mestu, teže disanje. Ubrzo nakon toga se javlja nagon za povraćanjem, pa pas zauzima položaj kao da će povratiti. Primećuje se i kontrahovanje trbušne muskulature, ali pas ne uspeva da povrati. Kako vreme odmiče, tako simptomi postaju sve dramatičniji. Stomak postaje nadut i sve više se uvećava. Potrebna je brza reakcija vlasnika i veterinara da ne bi došlo do uginuća.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkog pregleda i radiografskog snimaja stomaka psa.

Terapija

Prvi korak u terapiji životinje obolele od dilatacije ili torzije želuca je terapija protiv šoka. Pas se odmah priključuje na infuziju i veterinar odlučuje koje će medikamente u antišok terapiji da primeni. Sledeći korak u terapiji je smanjivanje pritiska u želucu obolelog psa. Ako je moguće, veterinar će da intubira psa i na taj način će osloboditi gasove iz želuca u spoljašnju sredinu. Zatim će isprati želudac psa i odstraniti sav sadržaj. Ako nije moguće izvršiti intubaciju psa, izvršiće punkciju želuca i na taj način osloboditi gasove.

Kada se stanje psa donekle stabilizuje i kada se pritisak u želucu smanji, preporučljivo je da se izvrši radiografsko snimanje psa, kako bi se utvrdilo da li je u pitanju samo dilatacija, ili je došlo do torzije i volvulusa. Kada je u pitanju samo dilatacija želuca, operativni zahvat je dobro uraditi, ali ne mora da se radi odmah, već može da se sačeka da se stanje psa stabilizuje. Međutim, kada su u pitanju torzija i volvulus, mora se izvršiti hiruški zahvat.

Osnovni princip operativnog zahvata je da se želudac vrati u fiziološki položaj i da se fiksira za unutrašnji trbušni zid kako bi se sprečio recidiv.

Nažalost, čak i kada vlasnik psa primeti prve simptome na vreme i operacija se izvede na vreme, smrtnost od ovoga oboljenja je velika i dostiže čak 50 %. Kod preživelih pasa česta je pojava srčanih smetnji, naročito aritmija kroz pola do tri godine od operacije. Ako u pitanju nisu teške aritmije, terapija za psa nije potrebna, ali ako veterinar proceni da su aritmije ozbiljne, primeniće odgovarajuću terapiju.

Profilaksa

Svi budući vlasnici pasa velikih rasa sa dubokim grudnim košem trebalo bi da se raspitaju o poreklu svog novog ljubimca, kao i o zdravstvenom stanju roditelja i predaka. Vlasnici pasa rasa predisponiranih na ovo oboljenje nikako ne bi smeli svoje ljubimce da hrane hranom koja nadima. Takođe se ne preporučuje ni pojačana fizička aktivnost psa koji je skoro jeo.

Čir (ulcer) je defekt na mukozi želuca koji prodire u dublje slojeve. Erozija želuca je takođe defekt na mukozi želuca koji, za razliku od ulcera, ne prodire u dublje slojeve, već je samo površinski.

Čirevi i erozije se javljaju često na želucu malih životinja, ali su češći kod pasa nego kod mačaka.

Etiologija

Postoje mnogi uzroci koji mogu da dovedu do pojave oštećenja na sluzokoži želuca. Neki od tih su: stres, oralna upotreba različitih medikamenata kod pasa i mačaka, infektivne bolesti, oštećenja sluzokože želuca kao posledica malignog oboljenja nekog drugog organa ili organskog sistema, gljivične bolesti, bolesti bubrega, bolesti jetre, oštećenja sluzokože želuca stranim telima ...

Najčešći uzrok pojave ulcera i erozija na želucu malih životinja je peroralna upotreba nesteroidnih antiinflamatornih lekova (lekova u koje spadaju aspirin, acetisal, brufen...)
Česta upotreba ovih lekova, njihovo davanje u nepropisnim prevelikim dozama, povećana kiselost želudačnog sadržaja, kao i upotreba lekova iz grupe glukokortikosteroida gotovo sigurno dovode do pojave većih ili manjih oštećenja na sluzokoži želuca.

Psi su osetljiviji na primenu ovih lekova u odnosu na ljude, verovatno zato što ovi lekovi imaju duži poluživot u serumu pasa u odnosu na ljude, što rezultira akumulacijom većih doza leka u organizmu. Postoji i individualna osetljivost pasa na nesteroidne antiinflamatorne lekove, tako da neki pas od jednokratne upotebe, na primer aspirina, može da dobije želudačna krvavljenja koja su u stanju da mu ugroze život, dok drugi pas i pored dugotrajne upotrebe nekog iz ove grupe lekova ne mora da pokazuje nikakve simptome.

Stres se navodi kao čest uzrok pojave oštećenja sluzokože želuca kako kod ljudi tako i kod životinja. Mehanizam kojim stres dovodi do pojave ulcera i erozija na želucu nije potpuno utvrđen, ali se sa sigurnošću zna da svaki oblik stresa kod pasa dovodi po povećanog stvaranja kiselih produkata u želucu.

Klinički znaci

Mnoge životinje koje obole od erozija ili čira ne želucu ne moraju da pokazuju jasne i očigledne simptome. Jedan od prvih simptoma kod obolelih životinja je povraćanje. U povraćenom sadržaju može ali ne mora da bude krvi. Važno je znati da pojava krvi u povraćenom sadržaju ne znači da pas ima čir. Ovakav simptom može da se javi i kod mnogih drugih oboljenja.

Drugi simptomi koji mogu da se primete kod obolele životinje su: depresija, bezvoljnost, apatičnost, slabost, anemija, edemi po telu, pojava izrazito tamno obojene stolice, mršavost, bol u trbušnoj regiji.

Ukoliko čir dovede do perforacije trbušnog zida, klinički znaci postaju daleko dramatičniji: pas ili mačka teško i ubrzano dišu, puls im je ubrzan, primetno su slabi i jedva mogu da stoje na nogama, a sluzokože su im upadljivo blede.

Dijagnoza

Najsigurniji metod za dijagnostiku ulcera je endoskopija.

Veterinar može da se odluči da izvede hiruški zahvat kako bi istovremeno pronašao ulcer i pristupio njegovoj sanaciji.

Terapija

Konzervativan tretman sa odgovarajućom dijetom može da bude uspešan. Ukoliko ne dođe do vidnijeg poboljšanja za 5 - 7 dana, pristupa se hirurškoj sanaciji ovog oboljenja.

Corona virusna infekcija je oboljenje kojem podležu psi različitih starosnih kategorija, ali najviše oboljevaju štenci. Corona virus je raširen među psećom populacijom svuda u svetu, slično kao i parvovirus, ali je manje opasan.

Klinički znaci corona virusne infekcije variraju od vrlo blagih, pa do vrlo ozbiljnih simptoma čija je glavna manifestacija jako povraćanje i proliv. Kod pasa obolelih od corona virusne infekcije uglavnom ne dolazi do povišenja telesne temperature. Stolica obolelog psa varira u izgledu i boji i može da bude žućkasto-narandžasta, crvenkasta ili sukrvičava. Po konzistenciji može da bude kašasta ali i potpuno vodenasta, kao i sa dosta sluzi.

Veterinar može da postavi sumnju da se radi o corona virusnoj infekciji kod svih pasa koji naglo oboljevaju od akutne dijareje i povraćanja posebno ako je obolelo više pasa. Važne podatke daje i vakcinalni status pasa, kao i neki od pratećih kliničkih manifestacija. Za razliku od parvovirusne infekcije, kod corona virusne infekcije retko na početku dolazi do povišenja telesne temperature, retko se pojavljuje izrazita leukopenija (smanjenje broja belih krvnih zrnaca u krvi), retko kada dolazi i do pojave veće količine krvi u povraćenom sadržaju i u stolici. Međutim, vrlo često dolazi do mešane infekcije kod pasa sa parvo i sa korona virusom, i to po podacima američkih autora čak u 25 % slučajeva.

Mešana infekcija daje vrlo teške kliničke simptoma i najčešće je fatalna po obolelog psa. Na sreću, korona virusna infekcija najčešće nije fatalna.

Terapija korona virusne infekcije se na prvom mestu zasniva na nadoknadi tečnosti putem infuzionih rastvora, kao i na terapiji sredstvima koja zaustavljaju proliv. Većina obolelih pasa se uz odgovarajuću terapiju brzo oporavlja. Uginuća od korona virusne infekcije su retka ali su moguća, posebno kod štenaca.

Profilaktička mera protiv korona virusne infekcije je vakcinacija pasa. Međutim, pretpostavlja se da postoji više sojeva korona virusa, kao i zato što korona virusna infekcija najčešće nije letalna, vakcinacija se preporučuje kod onih pasa koji su dosta izloženi kontaktu sa drugim psima, na primer psi koji borave u odgajivačnicama ili pansionima za pse.

Mačeća coronvirusna infekcija.

Infekcije corona i rota virusom kod mačaka se slično manifestuju kao infekcije ovim virusima kod pasa. Nijedan od ovih virusa ne daje teške simptome i nisu potrebne preventivne vakcinalne mere.

Zubi niču usled progresivnog rasta korenova. Vreme nicanja varira od vrste do vrste, od rase do rase i određeno je za svaki zub pojedinačno. Faktori koji na ovo utiču su mnogobrojni, ali neki od presudnih obuhvataju: zdravstveno stanje životinje, uhranjenost, pol, veličinu tela i godišnje doba u kom je jedinka rođena.

Npr. zubi ženki i velikih rasa pasa, kao i jedinki koje su rođene u leto niču brže u odnosu na pse malih i patuljastih rasa, mužjake i one koji su rođeni zimi.

Zbog kontrastne boje sa ostalim strukturama usne duplje, zubi su najočiglednije strukture u ustima. Površina zdravog zuba treba da bude ujednačene gustine, bele boje i na dodir glatka. U poređenju sa psećim, zubi mačaka su nešto žući. Kada su vilice zatvorene i zagriz pravilan, donji očnjaci nalaze se između gornjih očnjaka i trećih inciziva.

Orofaringealne bolesti javljaju se dosta često i uobičajene su kako kod pasa tako i kod mačaka. Nažalost, često se dešava da znaci ovih oboljenja ostaju neprimećeni sve do trenutka kada je jedina moguća terapija - vađenje zuba. Mnoge sistemske bolesti mogu da dovedu do ovakvih simptoma, a zanemarivanje takvih oboljenja ponekad može da dovede do fatalnog ishoda.

Ne dozvolite da se to dogodi. Preduhitrite ove bolesti i prevenirajte radikalne procedure.

Evo osnovnih simptoma orofaringealnih oboljenja koje lako možete da prepoznate:

NEPRIJATAN ZADAH IZ USTA: Ovo je jedan od prvih i najčešćih znakova bolesti koji nastaje usled taloženja i truljenja hrane u ustima. Kod nekih jedinki zadah može da potiče iz želuca i lako se koriguje adekvatnijom i lakše svarljivom ishranom, ali svakako je zabrinjavajući simptom zbog kog treba da potražite stručno mišljenje.

INAPETENCA: Odbijanje hrane može da bude posledica visoke temperature, apatije ili bilo kog sistemskih oboljenje, ali takođe može biti posledica bola ili infektivnog žarišta u ustima.

TRLJANJE USANA I BRADE: Ukazuje na bol u ustima i zapaljenje sluznice ili kože usana.

SALIVACIJA: Pojačano baljenje najčešće je posledica nemogućnosti gutanja ili sklapanja vilica usled bola izazvanog zubnim apscesom, prekomernim nagomilavanjem kamenca ili pucanjem zuba. Ukoliko su u usnoj duplji prisutne rane pljuvačka će sadržati primese krvi.

OTEŽANO GUTANJE: Posledica je zapaljenog, oštećenog ili traumatizovanog tkiva koje izaziva pojavu lokalnog bola. Mehanička opstrukcija stranim telom ili tumorom, rascep nepca i određeni neurološki problemi takođe će dovesti do ovog problema.

UBRZANI POKRETI VILICA I JEZIKA: Škrgutanje zubima i škljocanje vilica ukazuju na pojavu bola ili neke neurološke abnormalnosti.

BAZIČNA HIGIJENA ZUBA

PRANJE ZUBA: Idealno bi bilo kada biste svom ljubimcu prali zube, baš kao i sebi, svaki dan. S obzirom da ovo najčešće nije moguće, savetujemo vam da to činite minimum tri puta nedeljno. Ukoliko smatrate da je i to mnogo, onda je bolje da ih i ne perete jer jednonedeljnim ili dvonedeljnim pranjem ne postižete ništa u smislu poboljšanja higijene u usnoj duplji.

Danas postoje mnogobrojne paste za zube koje su namenjene psima i mačkama, a gotovo sve imaju odgovarajući ukus. Pored ovoga postoji i mnogo vrsta četkica za zube, ali vam savetujemo da koristite one koje se navlače na kažiprst jer su najjednostavnije za manipulaciju i gotovo je nemoguće povrediti bilo koju strukturu u ustima.

Trudite se da pranje zuba vašem ljubimcu postane rutina u kojoj ćete oboje uživati. Najbolje je da krenete sa navikavanjem od malena i da ga posle svakog pranja zuba adekvatno nagradite.

ŽVAKANJE KOSTIJU - NE! NE! NE!: Polemike oko davanja kostiju radi "masiranja" desni i "spontanog" struganja kamenca su mnogobrojne i, izgleda, beskrajne. Generalno, ne bi trebalo da dajete svom psu da žvaće bilo šta što ne biste mogli da žvaćete i vi. Upravo tako. U kostima ne postoji ništa što je hranjljivo za vašeg ljubimca i ništa što već ne postoji u komercijalnoj granuliranoj hrani renomiranih proizvođača.

Potrudite se da pronađete medicinsku hranu koja je svojim sastavom, oblikom i veličinom namenjena nezi zuba. Rezultati će vas obradovati.

ULTRAZVUČNO SKIDANJE KAMENCA: Ovo je svakako najbolji način održavanja higijene zuba. Ali ne i jedini. Ovaj zahvat mora da se izvrši u opštoj anesteziji što većina vlasnika smatra frustrirajućim.

Ali to je jedini način kojim se detaljno uklanja prljavština i kamenac sa svih zuba.

Kao i u svemu, najbolje je da pronađete zlatnu sredinu. Jednom ili dva puta godišnje odvedite svog ljubimca na ultrazvučno skidanje kamenca, a u međuvremenu se naoružajte adekvatnom hranom, pastom i četkicama za zube.

Zapamtite: infekcija desni i zuba nije problem lokalizovan samo u ustima. To je problem koji ugrožava ceo organizam.

Sa odgovarajućom i redovnom negom zuba, vaš ljubimac će uživati u dugom i zdravom životu.

Bolesti jetre obuhvataju veliki broj poremećaja kod kojih je funkcija jetre smanjena i manje efikasna nego što je normalno.

Jetra je najveći unutrašnji organ u organizmu Vašeg ljubimca i pretpostavlja se da vrši oko 1500 funkcija. Jetra ima centralnu ulogu u varenju i preradi hranljivih materija, odstranjivanju toksina, sintezi osnovnih komponenti krvi kao i deponovanju vitamina i minerala.

Hepatitis predstavlja zapaljenje jetre koje može biti posledica mnogobrojnih poremećaja uključujući one izazvane virusima, bakterijama, hemikalijama i lekovima.

Ukoliko zapaljenje jetre traje dugo i ako se ne leči adekvatno, može doći do zamene zdravog tkiva jetre ožiljnim, vezivnim tkivom što predstavlja cirozu jetre.

Funkcija jetre može biti poremećena i usled bolesti koje su zahvatile neke druge organe u telu, dok su neki psi i mačke rođeni sa poremećajima u funkciji jetre.

Faktori koji mogu da dovedu do bolesti jetre uključuju:

STAROST

Urođena i razvojna oboljenja obično pokazuju znake kod mlađih jedinki, dok su tumori jetre česti kod ljubimaca starijih od 10 godina.

RASA

Određene rase poput bedlington terijera, jorkšir terijera, koker španijela kao i sijamskih mačaka češće se rađaju sa urođenim oboljenjima jetre, a istovremeno su im i skloniji u kasnijim starosnim dobima.

UTICAJ OKOLINE

Toksične hemikalije (pesticidi i herbicidi) i lekovi, ako se unose slučajno ili nekontrolisano mogu da dovedu do oštećenja jetre.

KONDICIJA-UHRANJENOST

Mačke koje imaju prekomernu telesnu masu ili ne jedu iz bilo kog razloga 4-5 dana, sklonije su razvoju oboljenja jetre.

Prepoznavanje znakova bolesti jetre

Vrlo je teško prepoznati da Vaš ljubimac ima neko od oboljenja jetre jer su klinički znaci zajednički kao i za mnoga druga oboljenja:

• slab apetit
• depresija
• gubitak telesne mase
• pojačana žeđ kod pasa

Specifični znaci oboljenja jetre uključuju :

• žuticu (ikterus-žuto prebojavanje desni, kože i vidljivih sluznica)
• poremećeno ponašanje (nervni simptomi)
• nakupljanje tečnosti u stomaku (ascites)

Dijagnoza

Detaljan klinički pregled Vašeg ljubimca od strane Vašeg veterinara je osnova koja može ukazati na potencijalno oboljenje jetre. Budući da su simptomi bolesti jetre nespecifični veterinar može da predloži dalja dijagnostička ispitivanja kako bi se potvrdila dijagnoza:

Analize krvi

Putem analiza krvi moguće je detektovati biohemijske promene koje govore o oštećenju jetre ili o njenoj poremećenoj funkciji.

Ultrazvučni i rendgenski pregled

Ovim pregledima je moguće otkriti promene u obliku, veličini ili dotoku krvi u jetru. Primenom ultrazvuka moguće je steći uvid i u strukturu jetrine građe.

Biopsija jetre

Definitivnu dijagnozu oboljenja jetre moguće je postaviti laboratorijskim pregledom uzetog isečka tkiva jetre.

Tretman i kontrola kućnih ljubimaca sa bolestima jetre

U zavisnosti od ozbiljnosti i vrste oboljenja jetre veterinar će preporučiti adekvatnu terapiju i režim za Vašeg ljubimca.

Specijalno formulisana ishrana, upotreba određenih lekova i u određenim slučajevima hirurgija su najčešće terapijske smernice kod pasa i mačaka sa obolelom jetrom. Odmor i pošteda su veoma značajni za uspešan oporavak pacijenta sa obolelom jetrom.

Jetra, za razliku od drugih organa ima izuzetno veliki kapacitet da se obnavlja (regeneriše), podrazumevajući da uzrok oboljenja nije stalno prisutan.

Posebna veterinarska dijeta je neophodna da bi se obezbedila optimalna količina hranljivih materija potrebnih za izgradnju novog tkiva i pomogao oporavak pacijenta.

Upotreba hrane koja sadrži visoko kvalitetne i lako svarljive proteine, ugljene hidrate i masti sa osnovnim vitaminima pomoći će da se odstrane toksične materije iz organizma i da se poboljša regeneracija tkiva jetre.